Penzioneri su kao bogovi

U neka ranija vremena dok je bilo posla u ovoj zemlji, dok sam ja i poneki član porodice radili, niko me nije poštovao ni u državi, ni u firmi, ni u kući. Tek sada kad su svi moji ukućani ostali bez posla i kad svi živimo od moje penzije, tek sada su videli šta im značim, tek sada je moj autoritet u kući došao do izražaja. U kući sam ravan bogu. Svi članovi porodice gledaju u mene kao u boga. Dirljivo je koliko vode računa o mom zdravlju. Pažljivo kontrolišu da li uredno pijem lekove, dežuraju dok jedem da slučajno ne bih pojeo nešto slano ili masno, pokrivaju me noću da se ne prehladim, briju me, češljaju me i vode me u jutarnju i večernju šetnju, a sve da bih što duže živeo. Što se više bliži dan prispeća penzije, sve su bolji i bolji prema meni. Sramota me da kažem, ali desi se ponekad da me od neke radosti unuci i poljube. Tog dana kad poštar donese penziju u našoj kući je prava svečanost. Poranimo, okupamo se, lepo se obučemo kako bismo spremno dočekali poštara, našeg najdražeg gosta. Svi se jagme ko će prvi da vidi poštara i da uzme muštuluk. Kad prebrojim pare i kad počastimo i ispratimo poštara, u kući nastane neka svečana tišina. Svi sednu oko mene i znatiželjnim očima gledaju koliko ću kome da dam para. Najpre odvojim pola penzije za komunalije i druge državne dažbine, onda dam sinovima, kćerima i unucima po neki dinar da imaju za obuću, za knjige, za školarinu, a ono što ostane dam ženi koja vodi brigu o hrani da ima za hleb. Rekao sam svima mojima, i koji imaju pravo glasa i koji nemaju, da izađu na izbore i da glasaju sa obe ruke za stranke koje garantuju da nam neće uzeti penziju.