Polukompetitivni cvetni izbori

Kažu, kao pre Drugog Velikog rata, levi opanak dobiješ uoči izbora, a desni posle kad se vidi „kako si se pokaz'o“ na biralištu. Šala je šala, svi sad očekujemo asfalt, a inače da smo mi iz sokaka glasali za ili protiv opravke puta, pobedili bi mi koji smo protiv.
Ne znam koliko su u pravu Lipset i Lejkin kada tvrde da je nedemokratski svaki izbor čije rezultate unapred znamo. Valjda su mislili na rašireno uverenje građana o „sigurnom“ pobedniku izbora. U tom pravcu se i ograđuju pomenuti autori: „Činjenica da su ishodi neizvesni ne znači da mi nemamo pojma kakvi će oni biti, nego samo znači da je naše znanje o njima probabilističko“. Dakle, da li su cvetni izbori nedemokratski zato što znamo njihov ishod. Smatram da izvesnost pobede Vučić-naprednjaka ne može biti dovoljan razlog za karakterizaciju cvetnih izbora kao nedemokratskih. Treba preispitati još najmanje dva kriterijuma za eventualno svrstavanje ovih izbora u polukompetitivne: raspoložive pare za kampanju i ponašanje medija u kampanji. Iako se ova dva kriterijuma najčešće navode, smisleno je razmotriti ono što Robert Dal navodi u svom modelu poliarhije: visok, odnosno nizak stepen izborne kompetetivnosti i visoka odnosno niska izborna participacija. Bilo koji od ovih kriterijuma da primenimo na aktualnu kampanju i predstojeće izbore, ima dovoljno indicija koje upućuju na autoritarni karakter ovog političkog sistema i polukompetitivni karakter ovih izbora. Ovoga puta ovde će bi biti nekoliko reči o medijima i odsustvu javne rasprave.
*Većina medija ne radi u javnom interesu već u korist jedne partije.
edijska hegemonija jedne klase ili dela jedne klase nije ništa novo i gotovo je apsolutna, još od postanka prvih novina. Daleko od toga da nije bilo poštenih novinara i poštenih vlasnika medija. Kod nas, i ne samo kod nas i ne samo sada, hegemonija se ostvaruje preko vladajuće partije (tj. njenog vođstva, bilo da je to Milošević ili Tadić ili Vučić). Ko drukčije kaže od onog što govore hegemoni, taj laže. Izgleda da se kod nas u laganju naročito ističe internet, posebno nekoliko portala, mada ni društvene mreže nisu nedužne.
Ako na našim kućnim ekranima vidite samo spotove i druge propagandne poruke naprednjaka, socijalista i možda još poneke stranke, to ne znači da vam nešto nije u redu sa dioptrijom. To je zaista tako. Pokazuju to relativno brojna monitoring-istraživanja. Evo jednog gotovo slučajno izabranog primera: „Republički i beogradski funkcioneri nekoliko puta su povećali promotivne aktivnosti u kampanji u odnosu na isti period prošle godine. Premijer Aleksandar Vučić ima 225 odsto više promotivnih aktivnosti, gradonačelnik Beograda Siniša Mali 283 odsto, a gradski menadžer Goran Vesić čak 2.100 odsto više promotivnih aktivnosti u poređenju sa istim danima 2015.“(Istinomer).

*Nema debate.
Nema javne rasprave, ne raspravlja se, a nije da nema o čemu. Ima nečega što naliči na debatu, ali u njoj se obično uzajamno sučeljavaju psovački i pljuvački kapaciteti grupe oponenata koji su „za“ i grupe oponenata koji su „protiv“. Da dodamo, i kada je bilo nešto što je zaista blizu javne rasprave, kada su učesnici iznosili argumente (npr. uoči donošenja Zakona o radu), to se dešavalo uglavnom u virtuelnoj internet-stvarnosti. Dok su u stvarnoj stvarnosti „objekti i subjekti“ tog zakona bili onemogućeni da raspravljaju sa nosiocima oktroisanog zakonočinjenja.
***
Demokratičnost izbora je stvar međuodnosa snaga demokratskih, poludemokratskih i nedemokratskih aktera političkih i izbornih procesa. I ništa tu ne pada sa neba osim kiše i, ne daj bože, grada!