Seniorsko-vazalske koalicije

Na primer posle izbora 2012. u skupštini je bilo poslanika iz čak 45 partija. Danas, od stotinak registrovanih partija barem pola će biti ovako ili onako na izbornim listama, a ostale će podržavati ovu ili onu listu. Tu je potom poneka nevladina (a partijska) organizacija, poneko tzv. udruženje građana, poneki sindikat. U političkom savezu (jedne partije?) očito su i mnogi mediji, mada ima i nekoliko koji glume jednaki pristup svim izbornim takmacima, a možda ima dva-tri medija koji su stvarno nezavisni. Na sve ovo me podseća ovih dana poneko žaljenje za jednopartijskim sistemom ljudi iz moje okoline, a to shvatam kao izraz nesnalaženja u ovom galimatijasu i žal za nekdašnjom lakoćom izbornog opredeljenja. A čuje se i poneka duhovita ili „duhovita“ opaska, poput one „Ako ne znaš koga češ, zaokruži Vučić Dačića!“.

No, zaista, imaju li smisla ti široki savezi za namicanje vlasti a prema izbornim procedurama. Drugim rečima, da li koalicije zaista povećavaju šanse za izborni uspeh ili se možda postiže suprotni efekat, što svakako nije bila namera saveznika. Da ne govorim o onom drugom aspektu koalicija, programskom i ideološkom. Dakle, da li je korektno praviti „matematičke“ koalicije bez ideološke i programske bliskosti onih partije koje ulaze u koliciju „iz računa“? Pa tako imamo saveze socijalista i kapitalista, socijalnih demokrata i neoliberala, proevropljana i nacionalista, dok „liberalima“ ništa nije strano. S druge strane, ako se prave koalicije partija koje su ideološki i programski bliske, zašto se onda ne ujedine i naprave novu partiju. Da ovome dodamo da „kumovske“ koalicije ne uspevaju na ovom tlu. Politički savezi zasnovani na kumstvu, po pravilu se zavšavaju razvrgavanjem kumstva.

Da li politički savezi ideološki raznorodnih parija mogu doneti više glasova ili mogu da proizvedu obratan efekat. Naravno govorim o onim poštenijim predizbornim koalicijama, a ne o onim postizbornim za koje (da su na vreme znali) neki građani sigurno ne bi glasali. Da li su ideološki homogene koalicije napravljene oko Vučića i Naprednjaka ili onaj savez koji su napravili Tadić, Čeda i Čanak – o tome odgovor daju sami građani nagrađujući takve saveze ili ih kažnjavajući odustajanjem od dotadašnje partijske identifikacije. A šta je sa onim „privremenim“ koalicijama (ad hoc) koje traju samo do izbora i raspodele mandata, a onda se sve razvrge i u skupštini saveznici sede na udaljenim klupama. Zar se tako nešto već ne priča o koaliciji DSS i Dveri. Zanimljive su i „seniorsko-vazalske koalicije“ (koalicije sa jednom glavnom partijom), u kojima vazalske partije zaboravljaju poreklo reči vazal a ona potiče od keltske reči koja je označavale mladog muškog roba, a kad su ga preuzeli Latini označavao je slugu. Postavlja se pitanje realnosti potrebe „seniorske“ partije za vazalskim partijama. Pogotovo u kontekstu pravila koje, doduše, više važi za postizborne koalicije, a koje glasi:

„Previše glasova može biti gotovo jednako loše kao premalo“ (Viljem Rajker). Rajkerovo obrazloženje u našim uslovima postaje smešno. Naime, on tvrdi da se u nastojanju za što većim brojem glasova daje previše obećanja velikom broju ljudi koje je onda teško ispuniti, pa je zato davao prednost koalicijama „dovoljnog obima“. Rajker očito nije znao za nas i za našu košavu koja u postizbornom periodu zbriše sva bećanja data uoči izbora.

Koalicije se obično definišu kao savez političkih aktera koji se udružuju kako bi maksimalizovali određenu korist. Kako kaže Slaviša Orlović „koalicije predstavljaju organizacije i pojedinci koji se ujedinjuju i udružuju svoje resurse i stručnost da bi uvećali snagu za što uspešnije ostvarivanje postavljenog cilja. Podsticaj i podstrek za udruživanje postoji ako se očekuje da će korist od udruživanja nadmašiti troškove ili štetu, odnosno, ako će se ostvariti veći rezultati nego kada se nastupa samostalno, individualnim delovanjem.“ U ovom kontekstu,važno je da utvrdimo sinergetske efekte ili njihovo odsustvo kada je reč o našim koalicijama. Podaci potiču iz našeg istraživanja koje je obavila istraživačka agencija ProPozitiv, tri-četiri nedelje pre izbora, putem telefonske ankete na uzorku od 1200 ispitanika.

Koalicioni partneri SNS učestvuju u osvojenim glasovima Naprednjaka sa tri posto, a u broju glasova Demokrata koalicioni partneri učestvuju sa manje od jedan posto. Socijalistima koalicioni partneri smanjuju broj glasova za zanemarljivih pola procenta. Da idu pojedinačno DSS i Dveri, Demokratska stranka Srbije ne bi prešla cenzus, a verovatno ni Dveri – zajedno prelaze cenzus iako je postotak zajednički osvojenih glasova nešto manji od zbira njihovih pojedinačnih glasova. Tadić, Čeda i Čanak zajedno prolaze cenzus, pojedinačno ne bi imali šanse.

Očite je da za partije koalicije imaju nekog smisla, da toga nema ne bi ih ni pravili. Međutim, postavlja se pitanje smisla za same građane. Jer, na primer, u koalicijama koje imaju mnogo partija (kažu da Napednjaci imaju 10, a Demokrate pet partnera), mi ne samo da ne znamo za kojeg čoveka glasamo (u nas željeni personalizovan izbor) nego ne znamo ni za koje sve partije glasamo jer na izbornoj listi se ne navode svi partneri.

Koalicijski ćušpajz na ovim izborima, uostalom kao i slične radne prilikom svakih naših izbora, potvrđuje Sartorijevo mišljenje da su izbori najmanipulativniji instrument politike, ali takođe i to da naši izbori imaju kokurenciju u drugim manipulativnom tehnikama naših političara. Stoga ima smisla ideja da se i kod nas „oteža cenzus“ za koalicije; tri posto za pojedinačne izlaske, a za partijske koalicije od sedam posto pa naviše zavisno od broja koalicionih partnera.

(U ponedeljak: Partijske podele i Srbija malo na na Istoku i malo na Zapadu)