U sledeću nedelju su Cveti, praznik hrišćana u znak ulaska Hrista u Jerusalim. Isus je dočekan cvećem i palminim lišćem bacanim mu pred noge. Slučajno na Cveti su i naši izbori. Polovina birača ili četvrtina punoletnih građana Srbije dočekaće sa veseljem i radošću Vučićevu pobedu.
P { margin-bottom: 0.21cm; }NJegovi saborci će ga dočekati šampanjcem (možda i trubačima) i nadom da će i oni da se „ugrade“ u veliku pobedu. Opozicija je obeležila izbore dan ranije na Lazarevu subotu, uz nadu u vaskrsnuće. Belolistaši i drugi „svesni“ apstinenti će u nedelju uveče u znak protesta isključiti ton na svim televizorima i gledati slike sa prenosa dočeka starog pobednika. Tim odlučnim činom oni će poslati „poruku“. Ostali apstinenti će odahnuti, moći će konačno da se na miru u parovima vrate na svoju farme. Sve je legalno i sve je legitimno. Takav smo mi narod.
Mi smo narod koju obožava svakog vođu i mrzi svaku vlast. Naša ljubav prema vođi zasnovana je na ideji da će nas osloboditi vlasti. Mi smo pobožan narod paganskih manira.
Mi smo demokrate onoliko koliko naše okruženja odgovara tolerantno na našu bahatost. Ko nas pogačom, mi njega kamenom. Molimo se bogu za kišu, a onda ne znamo šta ćemo sa vodom. Mi koji volimo „leba bez motike“ (zar to nije ljudski), kunemo druge sa onom neljudskom „Dabogda imo pa nemo“.
Zbog svega nabrojanog razumem vladajuću stranku i razumem opozicione stranke. Razumem i njihovu ljubav prema pesmi Bertolda Brehta „Rešenje“, napisanoj odmah posle ustanka u Istočnoj Nemačkoj, 1953. godine, a puštenoj u javnost tri godine kasnije, posle autorove smrti. Razumem vođu napredne stranke koji bi da ovaj naš narod zameni nekim drugim vrednijim narodom. Razumem i pojedine opozicijske stranke koje bi ovaj narod zamenile za neki drugi njima naklonjeniji narod (ako takvoga uopšte imade). Valjda im je lakše da menjaju narod nego da se oni sami promene (ili se manu politike).
Mi smo narod koji glasa za one koji im uzimaju a ne daju. Vlastodršcima, svima koje smo iskusili, najviše veruju oni koji imaju najmanje razloga za to. Oni koji najteže žive nastavljaju da glasaju za one koji ih vode u još teži život. To je već tradicija, zar nije tako još od glasanja iz 1990. godine. Ono nije tako ako naše živote merimo daljinom od onog vremena kad nam je bilo najgore, ali sasma je druga priča ako se merimo od onog vremena kad nam je bilo najbolje. Pa gledajte u odnosu na šta se merite. Ono jest da nam može biti i gore nego sada, ali neće valjda onoliko gore koliko nam je bilo. Zar ona parola ne glasi: Drukčiji život je moguć!
Mi tipujemo na vođu, mi smo jednobožački narod. I kao da od vođe ne očekujemo više „hleba i igara“, dovoljne su nam samo igre. Pa ko preživi!
Ukupno uzev, izgleda da ima istine u onom banalnom iskazu koji kaže da nada umire poslednja. Da cinično kažem, nada umire zajedno sa nama i ne zna se ko koga tu pretiče. Spes ultima dea (Nada je posljednja boginja).
Izbori počinju onda kada počne predizborna kampanja (iako je poneka partija gotovo u permanentnoj kampanji). U svakom slučaju dovoljno je proteklo kampanjskog vremena da se kampanja može oceniti. Navešću tek dve-tri opaske, tema je ipak takva da zahteva detaljniju i iscrpniju postizbornu analizu.
Da počnem od zakazivanja izbora. Bilo je to uz manje više smešna obrazloženja, ali vladajuća koalicija je na to imala pravo. Jedino mi nije jasno zašto nisu raspisani i predsednički izbori. Ili možda postoji zamisao da se to obavi dogodine u novoizabranoj skupštini! U svakom slučaju prećutna je pretpostavka da je namera bila da se ispod skuta Vučićeve popularnosti provuku novokomponovani naprednjački političari na lokalnim i pokrajinskim izborima za koje bi inače retko ko glasao. No sve je to legalno. Nisu naprednjaci odgovorni za to što su opozicijske partije zapostavile lokalne izbore.
Naprednjaci imaju kontrolu nad većinom medija (tu prednost pak nemaju kada je u pitanju internet kao medij). Kontrola medija uz prilične finansijske resurse omogućava toj stranci beskonačni pristup medijskom prostoru. No izvesno je da je takva hegemonija počela da daje kontraefekte, u poslednjoj sedmici kampanje.
Korišćenje državnih institucija i svih resursa i pozicija u vlasti, uobičajeno je u svim izborima na ovom svetu, ali ne i tako da se to graniči sa zloupotrebom ili prelazi tu granicu. Ne zna čovek šta sve nije otvoreno i ko sve nije zatvoren baš sad, ni dan ranije ni dan kasnije. Gde bi nam bio kraj kada bi i buduća vlast nastavila istinsko otvaranja raznih objekata koje je u velikom stilu započeo Vučić. Nije tu bitan moj sokak zasut tucanikom koji je u prolazu neko „otvorio“, ali mi ostadosmo bez asfalta, a ako bude kiša ko što meteorolozi prognoziraju, do Petrovdana će nestati i tucanik, odneće ga voda!
Već ovih nekoliko fenomena upućuje na upit o karakteru izbora čije ćemo finale imati za dva dana. Da li su ovo kompetitivni ili polukompetitivni izbori? Da li su ovo fer i pošteni izbori ili su i tu polovični rezultati. Bilo kako bilo, što god da je bilo, mi smo odgovorni za to. Vučića i naprednjake izabrali su, pardon, izabraće građani Srbije, čime će potvrditi odluku svetskog kapitala o izboru guvernera Srbije. Bilo kako bilo, Vučić će na cvetnim izborima potvrditi legalitet svoje vlasti i dobiti legitimaciju (apsolutne) većine birača za dalju vladavinu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
