Berlin je jedini pravi bastion slobodnog razmišljanja

U potrazi za slobodom i novom muzičkom formom, u Berlinu se krajem 70-ih našao i Mark Rider. Pobunjenički Mančester, u kojem je radio u prodavnici ploča, sa svojim pank scenom nije više bio dovoljno zanimljiv, pa je spakovao kofer i autostop stigao do izopštenog grada – Zapadnog Berlina. Njegovo prisustvo na umetničkoj sceni, prvo kao predstavnika čuvene izdavačke kuće Factory Records, zahvaljujući kome su u Berlin videli i članovi benda Joy Divison, ali i kao menadžera, producenta, muzičara, bendova koji su nastajali u tom gradu, zabeleženo je u dokumentarcu „B film: Požudan i zdrav u Zapadnom Berlinu“ koji je prikazan na nedavno završenom Festivalu evropskog filma Palić. Kolažna priča sačinjena od arhivskih snimaka o divljoj deceniji u kojoj se zanatske radnje pretvaraju u stecišta mladih umetnika, napušteni prostori u mesta stanovanja, a Nik Kejv i Tilda Svinton u zvezde, govori o gradu koje je, iako oivičen zidom, bio mesto slobode. Pored čuvene dekade, u razgovoru za Danas, Rider, koji je živeo sa Kejvom, družio se sa Kristijanom F., pevao sa Mikom Haknalom, priseća se i svog rada na promociji elektronske muzike, koja je kasnije obeležila prostor istočno od nekadašnjeg zida.

– Došao sam 1978. godine u Berlinu. Do tada zapravo nisam znao mnogo toga o ovom gradu, osim da tu postoji zid i da su tamo živeli i snimali Dejvid Bouvi i Igi Pop, da je Lu Rid čak svoj album nazvao „Berlin“, iako u tom gradu tada još nije ni bio. Već sam putovao u Zapadnu Nemačku, ali ljudi nisu želeli ništa da mi kažu o Zapadnom Berlinu. Za njih to nije bio grad prestiža, kao Minhen ili Diseldorf. To su bili bogati gradovi, u koje su želeli da idu normalni Zapadni Nemci. Ali kada sam stigao, odmah sam se zaljubio. Berlin je bio potpuno drugačiji od svega što sam do tada video. Uzbudljiv i različit. Dopalo mi se i to što je imao dve strane – zapadnu i istočnu, koje su bile kao dve različite planete. Želeo sam da istražujem obe – kaže muzičar, dodajući da je voleo da putuje po zemljama istočnog bloka, te da je zapravo Jugoslavija bila prva socijalistička država koju je posetio, i to 1976. godine.

Da li ste upoznali muzičku scenu Jugoslavije tada? Mi smo jako ponosni na naš novi talas…

– Nisam uspeo to da čujem. Proveo sam samo dva dana u Zagrebu. Zbog vojnih vežbi bio je na snazi policijski čas, tako da sam tokom prvu noć bio u nekoj električarskoj radnji. Nisam čak ni bio ni spavao u hotelskoj sobi. Ali od tog trenutka sam postao fasciniran socijalističkim zemljama.

Zanimljivo je da ste vi organizovali prvi pank koncert neke grupe sa zapada u Istočnom Berlinu…

– Bio je to sve vrlo tajnovito. Crkva je tada bila pod budnim okom vlasti Istočne Nemačke. Pazili su ko tamo ide i šta radi. Ali mogli su da organizuju koncerte, poput gospela u Americi. Zamolio sam bend Die Toten Hosen sa kojim sam u to vreme sarađivao da napravimo tako nešto. Oni nisu ni znali šta to znači za ljude u Istočnom Berlinu. Mislili su samo da bi bilo super da urade neku tajnu svirku. Nešto intrigantno i subverzivno. Ali to je bilo vrlo ozbiljno i opasno. Ne za nas zapadnjake, već za decu iz Istočnog Berlina, koja su došla na svirku. Ipak, oni nisu mogli da odu u zapadni deo grada i da vide svoje omiljene bendove, pa sam želeo da im omogućim da ih ipak čuju. Inače sam često švercovao kasete i ploče njihove omiljene muzike. Muzika je bilo moje oružje kojim sam pokušavao da uništim taj režim.

Da li muzika da bi bila uspešna mora da ima veze sa politikom?

– Svaka vrsta muzike ima veze sa politikom. I kičasta pop muzika i andergraund bendovi imaju veze sa političkim trenutkom. Pop pesmice su tu da bi ljudi zaboravili na bedu u kojoj žive. Čak je i čuvena Nenina pesma „99 Red Balloons“, koja se pominje u filmu, imala političku poruku iza tih stihova. To je pesma protiv nuklearnog rata. Ali ne mora to biti namera autora. Muzičari ispoljavaju ono što se nalazi u njima, ali oni nesvesno poprimaju uticaj opšte političke situacije. Čak i kad pišu ljubavnu pesmu. Ta muzika (stil, pravac) ima neku pozadinu, čak i ako stihovi možda nemaju.

Džim Rakete je rekao da je Zapadni Berlin oštećen grad i da stvara oštećenu muziku…

– On je bio vrlo amerikanizovani Nemac. Ali ne mogu da kažem da li je to bila oštećena muzika jer sam je i ja stvarao. Po njegovom mišljenu bila je to buka koju je nemoguće prodati.

Možda u početku, ali kasnije je postalo komercijalna…

– Da, zato što je sve više ljudi otkrivalo. Ponekad treba da prođe malo više vremena da bi poruka neke muzike bila shvaćena. Odličan je primer Joy Division. Kada smo organizovali koncert u Zapadnom Berlinu nije bilo više od sto ljudi. Bio je pravi promašaj. Nisam mogao da verujem da niko ne želi da vidi najbolji bend na svetu u tom trenutku. Ali kada je Ijan Kertis umro, a to je bilo samo par meseci kasnije, svi su bili obožavatelji grupe Joy Division. Da danas preostali članovi naprave svirku, bilo bi hiljade ljudi. Ali to je zato što je tek vremenom publika našla vezu sa ovom vrstom muzike. Ali tako je oduvek, u svakoj vrsti umetnosti.

To podseća na vašu priču o elektronskoj muzici. U Berlin ste došli zbog bendova koji su stvarali muziku na sintisajzerima, da bi tek kasnije zapravo ovaj grad postao prepoznat kao mesto rođenja elektronike…

– Ja sam zapravo propustio pad Berlinskog zida jer sam snimao ploču u Istočnom Berlinu. Bila je to čudna situacija jer me je tajna policija stalno pratila. Misli su da pokušavam da kvarim omladinu svojom muzikom. Zato sam vrlo brzo otišao na odmoru u Poljsku, Čehoslovačku, Rumuniju… Otišao sam sedam dana pre pada zida. Nisam znao šta će se dogoditi. Čuo sam tek deset dana kasnije. Pomislio sam – ne mogu da verujem, srušili su Diznilend! Vratio sam se i ništa više nije bilo isto. Odlučio sam da napravim svoju diskografsku kuću za svu tu decu iz istočnog bloka koja nisu ni bila svesni da imaju talenat. Niko tada nije bio zainteresovan za nekog ko dolazi odatle, možda za Amerikance koji mogu da im donesu zaradu. Pol van Dajk je prvi trans di džej iz istočnog dela. Učestvovao sam u njegovom oblikovanju. Vremenom je ta muzika postala novi zvuk Istočne Evrope. Zanimljivo je da u poslednje vreme ljudi obično traže od mene da radim nešto kao 80-ih, iako ja želim da radim nešto novo.

Tako je i došlo do ovog filma…

– Da. Producente je želeo da napravim muziku za film. Remikse čuvenih pesama. Znao sam da traže arhivske snimke, pa sam im doneo sve što sam imao iz tog vremena. Nisu mogli da veruju šta se sve krilo u mojoj kutiji ispod kreveta. To više nije bio film o muzici Berlina, to je postala moja priča. Zapadni Berlin viđen mojim očima. Ovaj film treba da pokaže mladim ljudima da nije potrebno mnogo para da biste stvarali umetnost, da biste bili deo nečeg važnog. Uspeh niko ne može da vam garantuje, ali novac ne treba da bude motiv u stvaranju umetnosti.

Da li vam danas nedostaje Zapadni Berlin? U poslednje vreme ljudi najčešće duguju za istočnim blokom…

– Nedostaju mi neke stvari, ali ja zaista volim svoj sadašnji život u Berlinu. Umirujuć je. Zahvalan sam što više ne postoji pretnja nuklearnog holokausta.

Ne bih bila tako sigurna…

– Da, stvari se menjaju ka tom smeru. Ali poslednjih 20 godina je bilo vrlo prijatno. Nisam nostalgičan. Ja sam sve to iskusio. Ne moram da se vraćam u taj period da bih ga preživeo. Nije bilo baš toliko divno. Bila je to borba za preživljavanje. Nedostaje mi uzbuđenje prelaska granice u Istočni Berlin, švercovanje stvari, borba protiv staljinističkog režima.

Da li je umetničko ostrvo, kao što je Zapadni Berlin nekada bio, danas moguće?

– Mislim da je Berlin i danas zapravo jedini pravi bastion slobodnog razmišljanja. Što to više ljudi shvata, biće bolje. Okej, sada je mnogo skuplje živeti tamo. Ali ljudi koji dolaze u Berlin danas, dolaze iz istih razloga kao i ja nekad – da nađu sebe. Dok se sve druge države i gradovi zatvaraju u sebe, Berlin se bori za svoje postojanje. Treba braniti slobodu da budeš ono što jesi.