Weezer (nikako ih ne mešati sa Wizz Air!) bije glas da su grupa matoraca duhom zarobljenih u tinejdž dobu, nesposobnih za pravljenje koraka ka odrastanju i sazrevanju, kao i suočavanju sa istinom da u životu postoje stvari važnije od surfovanja na talasima okeana, letnjih avantura s devojkama i izležavanja na „suncem okupanim“ kalifornijskim plažama (iako nam, trenutno, na pamet ne pada ništa što bi kvalitetom moglo da parira pomenutim aktivnostima, ubeđeni smo da to postoji i da mora da nam je na dohvat ruke).
Ni deseti studijski album losanđeleskih pauer pop-rokera, a četvrti bezimeni, koji je zbog boje omota označen pridevom „The White“ (nalik prethodnicima „The Blue“ (1996), „The Green“ (2001) i „The Red“ iz 2008), neće doprineti promeni ovog stereotipa, a sva je prilika da ga pevač Rivers Kvomo i ekipa ciljano održavaju i još i pride podupiru: kako drugačije objasniti činjenicu da od deset novih pesama čak tri u svom imenu sadrže reč devojka ili devojke („Thank God for Girls“, „(Girl We Got A) Good Thing“ i „L.A. Girlz“), da najmanje jedna („California Kids“) glorifikuje „Kalifornijance“ i njihov stil života („And if you're up all night, Thinking about some thing you did, The California kids, Will show you the sunshine“), da bar dve („Wind in Our Sail“ i „King of the World“) govore o traženju mira na mestima udaljenim od svih zala ovog sveta („If I was king of the world, Yeah, girl, We could ride a Greyhound all the way to the Galapagos, And stay for the rest of our lives“; „We got the wind in our sails like Darwin on the Beagle“) i da, konačno, „Do You Wanna Get High?“ za temu ima još jednu aktivnost omiljenu među kalifornijskim surferima („Crush up the blue, And inhale through your nose, Scrape every quark“).
Ako ovome dodamo bičbojevski zvuk, koji je – obogaćen elementima The Beatles estetike – bio prisutan i na svim prethodnim albumima Weezera, te da u završnoj akustičnoj baladi „Endless Bummer“ Kvomo indirektno priznaje da pati od sindroma Petra Pana („I just want this summer to end, What's the point of trying to pretend? She told me to follow the rules, Not all 19 year olds are cool“), dolazimo do zaključka da je za njega i bend koji predvodi vreme stalo negde krajem prošlog veka i da od tada pokušavaju da nam pod etiketom „novo“ prodaju pesme koje smo već čuli nebrojeno puta, kao i jednu te istu (surfersku) životnu filozofiju. U tom smislu se slušanje trideset i četiri minuta dugog „belog“ albuma može uporediti sa gledanjem Abramsovog „Buđenja Sile“: ne možete a da se ne iznervirate što se neko usudio da pomisli da ste kokošijeg pamćenja i da nećete prepoznati da su jedni rifovi „pozajmljeni“ iz pesama sa prva dva albuma benda („The Blue“ i „Pinkerton“), a drugi prepisani iz neke od beležnica Brajana Vilsona. Očigledno je da članove benda, kao i menadžere „Diznija“, ne interesuje šta će misliti ili kako će se osećati srednja generacija (s kojom, inače, dele godine) kad shvati da joj je za ručak serviran podgrejan doručak, kao što je i jasno da su im ciljna grupa neki novi klinci za koje ruku dajemo da ih muzika Weezera (i mitologija Sile pride) ne dotiče ama baš ni malo.
Zato, srećno bilo bendu s njima. I da ne bude posle da ih nismo upozorili da ko se s decom (po plažama) druži…, pa, vrlo verovatno, može da se ujutru probudi sav mokar. I da se samo nada da je to zbog toga što ga je zapljusnuo neki talas, a ne nešto drugo.
Ako baš morate, poslušajte: „Summer Elaine and Drunk Dori“, „Jacked Up“.
Ocena: 5/10
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
