„Ja se nadam, ja se ponovo nadam…”

Tu smo se prvi put sreli. Zaigrali smo za naš groš. Imao je mek, prefinjen, mangupski dribling. Iako je bio omanji, svojom igrom natkrilio je darom sve nas. Zadavao mi je muka da mu otmem loptu. Bio sam pravo pravcato june. Tada sam ga od srca zagrlio i odonda ga nosim kao amajliju. Dug vek. Iz godine u godinu, svojim pesmama i melodijama, svojim raskošnim mekim, prefinjenim, baršunastim glasom, “rastao je kao hrast.“ Kravio je naše duše, darivao nas raskošnim, nesvakidašnjim šarmom, dobrotom, bosanskim dertom, njegovom rajom i velikoj ljubavi prema Sarajevu… Pevao je o proleću, o jednoj noći u decembru, o „sve dok bude bilo nas, o zajedno smo rasli grade ja i ti “… I zato u ove dane “dignimo čaše… za tvoju dušu… Dignimo čaše za tvoj život celi!!! Imao si se rašta i roditi se“. Opraštamo se od neponovljivog dara, etike, jednom rečju od čoveka koji je voleo ljude – Kemala Montena. Njegovoj porodici, poštovaocima – ispraćamo ga sa velikim poštovanjem… “Ja se ponovo nadam da to nije kraj…”