Kad prvi u selu pođu u grad

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Kako to već nalaže bonton, a posebno poglavlja koja bi mogli nazvati „kako glumiti skromnost“, i mi ćemo sada reći da ne gajimo iluzije da je bend čitao tu recenziju (ili, ne daj bože, njen gugl prevod na engleski), ali da nam je, eto, drago „što se potrefilo“ da smo bili u pravu kada smo predvideli da će naredni album doneti nešto suštinski novo, bendu preko potrebno ako želi da pobegne sledbenicima željnim da uskoče u njihova (skromna radnička) odela i cipele. To „suštinski novo“ M&S su, međutim, shvatili previše doslovno, jer su, po svemu sudeći, odlučili da promene maltene sve, počevši od svojih imidža – više nego upadljivo bilo je forsiranje skupih kožnih odevnih predmeta tokom promocije singla „Believe“ u martu, nasuprot jeftinim tekstilnim košuljama i suknenim kaputima i pantalonama u kojima su se pojavljivali prethodnih šest godina. A o promeni zvuka da i ne govorimo: „Believe“ u potpunosti zvuči kao Coldplay pesma, sa „toplim“ sintisajzerima u uvodu, snenom Martinovom – pardon – Markusovom interpretacijom praćenom klavirom i gitarskim solom koji pesmu od polovine ubrzava i vodi ka emotivno-srceparajućoj završnici. Dakle, od kontrabasa i akustičnih gitara ni traga ni glasa, kao ni od bendža, čiji je zvuk – da budemo otvoreni – bend najviše i izdvajao od konkurencije.

Da se nije radilo o usamljenom presedanu, to jest pesmi namenski pisanoj za, recimo, završnu epizodu 270. sezone serije „Uvod u anatomiju“, potvrdio je mesec dana kasnije drugi singl „The Wolf“ koji je najbolje opisao komičar Ilaj Brejden rečima „M&S su prešli dug put od umišljanja da žive u 1860. godini do pretvaranja da žive u kojoj god ono beše godini da su Kings of Leon bili popularni“. Tada je postalo jasno da bi za grupu bilo bolje da je imala priliku da čita „Danas“, gde joj je lepo savetovano da svoju estetiku dodatno obogati (čuvajući, pritom, ono autentično u njoj), a ne da je se potpuno odrekne u korist jutuovsko-koldplejovskog zvuka koji, znamo, garantuje rasprodane arene i stadione širom sveta. I ostale pesme na „Wilder Mind“ izašlom početkom maja samo su potvrdile da je cilj benda bio svrstavanje u grupu najkomercijalnijih izvođača (što im se, apsolutno, ne može zameriti), ali po svaku cenu, pa i onu koja podrazumeva odricanje od svega po čemu su do tada bili prepoznatljivi. Ovakav pristup čudi jer su M&S, zahvaljujući ne malom novcu koji su stekli, mogli sebi da daju oduška i snime album kakav god su hteli, s muzikom koja im najviše leži; međutim, oni su se poveli za onom „para nikad dosta“, pa su odlučili da idu na dodatno unovčavanje trenutne popularnosti maskiranjem u mega komercijalne izvođače, što se pokazalo – s njihove tačke gledišta – potpuno ispravnim: album je odmah po izlasku zaseo na prvo mesto Bilbordove liste.

Komercijalni uspeh „Wilder Mind“-a, pak, ne bi trebalo nikoga da impresionira (kao ni njegova „grandiozna“ produkcija) jer je među dvanaest pesama nemoguće naći više od dve (poluakustična „Cold Arms“ i „termopilska“ „Hot Gates“) koje bi se mogle okarakterisati kao koliko-toliko originalne (iliti mamfordovske), sa šansom da ostanu u sećanju i onih koji poseduju lične karte, a ne samo memoriji uspaljenih tinejdžerki. Neo-folk šarm i duh prva dva albuma, dakle, u potpunosti su iščezli, ali su zato tu saharinske rok pesme u – kako je to već primetio kritičar Pitchforka – svom najgorem pojavnom obliku: sa sve „velikim“ i glasnim perkusijama, zvečećim gitarama, predvidivim strukturama i „epskim“ 'ajmo-svi-u-horu refrenima koji donose površnu liriku lišenu originalnosti i bilo kakve smislene poruke.

A, navodno, Markus je na ideju o „elektrifikaciji“ svog benda došao nakon koncerata u NJu DŽerziju, gradu kojim je bio impresioniran jer je, između ostalog, iznedrio jednog Springstina. „Želeo sam da napravimo album kao 'Born To Run', ali još iskreniji i slojevitiji. Da bude fantastičan, da ima 'dubinu'. Zato smo pesme i snimali u DŽerziju. Jer, znate, Springstin nikada nije snimio loš album.“

Ali, ti upravo jesi, Markuse. I što pre postaneš svestan te činjenice, to će biti bolje i za tebe, i za bend.