Kako je nastajao „Blackstar“

Nažalost, Dejvid Robert Džons nas definitivno više neće oduševljavati novim pesmama, filmovima, mjuziklima i slikama i to je tužna vest po kojoj ćemo pamtiti početak 2016, a ona će, nesumnjivo, obeležiti i godine pred nama tokom kojih ćemo tek postati svesni Bouvijevog značaja i doprinosa kulturi kraja dvadesetog i početka dvadeset i prvog veka. Vest o smrti „Mršavog belog vojvode“ je potpisnika ovih redova zatekla usred pisanja recenzije novog – ispostavilo se i poslednjeg – albuma koji za razliku od „The Next Day“ nije bio „najbolje čuvana tajna još od projekta Menhetn“: prve informacije o njemu „procurele“ su pre godinu i po dana (kada je Bouvi, očigledno, saznao da boluje od kancera jetre), nedugo nakon što je jedne junske večeri u njujorškom „Baru 55“ prisustvovao svirci benda saksofoniste Donija Mekazlena.

„Sledećeg jutra poslao mi je imejl sa porukom da je – inspirisan onim što je čuo prethodne večeri – komponovao pesmu i da bi voleo da zna da li sam zainteresovan da je snimimo zajedno“, pohvalio se četrdesetosmogodišnji Doni u jednom intervjuu. „Nakon što sam došao sebi od čuda odgovorio sam ‘Apsolutno, da!’ i on mi je potom poslao demo traku sa programiranom ritam mašinom, basom i solom na saksofonu, što je, pretpostavljam, snimio tokom te noći. Tako je počeo naš rad na ’Tis A Pity She Was A Whore, a pošto je Dejvid u studio doneo još kompozicija Marija (Šnajder, američka džez kompozitorka s čijim orkestrom je Bouvi snimio „Sue (Or In A Season Of Crime)“, prim. aut.) je predložila da pozovemo moj bend da nam se pridruži i tada smo u studiju imali nekoliko zajedničkih proba.“

Obe pesme, „Sue“ i „…Whore“, objavljene su tokom 2014. kao A i B strane singla koji je najavio izlazak kompilacijskog albuma „Nothing Has Changed“ krajem godine, a da u tom trenutku ni sam Bouvi nije imao jasnu sliku o tome kako bi sledeći album trebalo da zvuči svedoče reči iz imejla koji je januara 2015. uputio Doniju: „Nemam pojma čemu ovo vodi, ali hajde da radimo, pa ćemo da vidimo šta će da ispadne“, nakon čega mu je poslao „paket“ novih demo snimaka. Na Donijevo iznenađenje – a sada je jasno zašto – Dejvid je predložio da pesme snimaju uživo kako bi uhvatili „vajb“ između njega i benda, uz vrlo ograničen broj radnih dana – maksimalno sedam. Ovako kratak rok, verovao je Doni, bio je posledica drugih Bouvijevih obaveza (u to vreme radio je i na ofbrodvejskom mjuziklu „Lazarus“ koji je premijeru imao početkom decembra 2015, prim. aut.), pa je bend snimao dve pesme dnevno i posao priveo kraju u zadatom roku. (Gorka istina je da se Bouviju, u stvari, žurilo da sve okonča pre nego što ga bolest potpuno slomi.) „U proseku smo završavali sve iz drugog ili trećeg pokušaja“, svedoči Deni. „Sećam se, kada nas je Dejvid pozvao da u februaru radimo na novim verzijama ‘Sue‘ i ‘…Whore‘ da smo ovu drugu snimili za 10 minuta, a za ‘Sue‘ nam je trebalo više vremena jer sam Marijinu verziju morao da ‘ogolim‘ i orkestraciju svedem na par duvačkih instrumenata. U suštini, Bouvi je dolazio sa dobro razrađenim temama i zato je sve išlo prilično brzo: na primer, njegovom demo snimku za „Girl Loves Me“ ja sam dodao samo flautu, a onda ga je Džejms Marfi (LCD Soundsystem) odneo u svoj studio i završio sve ostalo.“

Fascinantno je, zaista, s kojom je posvećenošću i energijom Dejvid radio na pesmama za koje je znao da su mu poslednje u životu, odbijajući pomisao da ga bolest može odvratiti od onoga što je naumio. „Još tokom rada na ‘The Next Day’ rekao mi je da će sigurno snimiti još jedan album“, seća se producent Toni Viskonti. „Ono što je bilo novo za mene jeste to da je sada skoro sve sam radio u svojoj kući, a u studiju su njegove ideje bile realizovane uz pomoć muzičara koje je izabrao… ‘Blackstar‘ me je iznenadio po još jednom pitanju: po prvi put nije bilo referenci na ranije Dejvidove albume. Sve je bilo sveže i dolazilo je iz potpuno druge dimenzije. Tu su bili džez muzičari koji su svirali rok i to je nešto što niste mogli kod Dejvida da čujete ranije. U aprilu smo se preselili u manji studio gde je snimio vokale, a krajem juna je i post-produkcija bila gotova: to je označilo kraj rada na albumu.“

Ostaje nepoznanica da li je makar Viskonti, dugogodišnji saradnik i blizak prijatelj, bio upoznat sa Bouvijevom bolešću, ali u intervjuu koji je u decembru dao magazinu „Mojo“ ničim nije pokazivao zabrinutost ili tugu; baš naprotiv, rekao je da jedva čeka 8. januar i izlazak albuma i da ne veruje da će Dejvid ići na turneju, ali da je neki promotivni koncert moguć. Ako je Toni dobro raspoloženje glumio na prijateljev nagovor, onda mu za uverljivost treba odati priznanje. A da je Bouvi sve pažljivo isplanirao, od datuma izlaska albuma, preko premijere mjuzikla, do – kako su ga neki nazvali „jezivo autentičnog“ – spota za oproštajnu pesmu „Lazarus“, više nema dileme: od smrti je napravio umetnost kakvu do sada nismo videli, a sva je prilika da nešto slično nikad više i nećemo videti. I time je pokazao koliko je bio iznad svih ostalih iz svoje branše.

„Pre sedam dana poslao mi je imejl u kojem je uobičajeno bio vrlo duhovit“, izjavio je juče magazinu „NME“ Brajan Ino, producent Bouvijeve trilogije iz sedamdesetih („Low“, „Heroes“, „Lodger“). „Završio ga je rečenicom: ’Brajane, hvala ti za sve dobre godine. Sećanje na njih nikada neće izbledeti… ’ i potpisao rečju Dawn (zora, svitanje). Sada mi je jasno da je to bio njegov oproštaj od mene.“

Gospodine Bouvi, hvala Vam za sve ono čime ste ulepšavali naše živote proteklih decenija. Sećanje na Vas nikada, nikada neće izbledeti.