Deset godina kasnije i par spratova više, neverovatni Jon Spencer Blues Explosion ponovo raznose u paramparčad Dom omladine Beograda, sa sve masovnim življem u njemu, elektrifikujući u isti mah sve te razasute komadiće i povezujući ih u vrle nove super-ljude rock’n’rolla! Još nekako moćniji u sali Amerikana, sa divno protegnutom zastavom SAD za sobom kao jedinim scenskim pomagalom, Jon Spencer i njegova dva drugara izvode na vaše oči divlju ekspertizu svih zamislivih stilova Sjedinjenih Amerika, čije je uporište u bluesu, a ishodište – eh, ko to da zna!
Startujući odmah sa bukom i besom, te sa koloritnim rockabilly stavom iz testosteronskih lavina kakve momačke sobe, preoravajući podzemlje zvuka kao nekakvim tajanstvenim metroom velegrada, Jon Spencer doima se kao pomahnitali bastard propovednika i radio voditelja, koji vas vodi kroz bestragije rock’n’rolla u koncentratu dovoljnom da ubije konja, ali ga umesto toga odlučuje da uzjaše i neprekidno kroti i zauzdava tog razjarenog mustanga na naj-sexy ritmu koji uopšte možete da zamislite. Pijučući blues, vrisak prepun soula, ama baš ništa ne nedostaje ovde da zaglibite duboko i uzdignete se osam milja visoko. Blues Explosion pri tom savršeno razumeju tajming unutar svojih mikroskopskih numera, sa punk raspojasanošću nalik pijanom urlanju mladića, džilitajući se svim nervima koliko ih ima. Njihove pesme više su skice, fantastični kroki-omaži vrhunskim rock’n’roll vrednostima, divljačno odavanje počasti čitavoj kulturi i epohama u rock istoriji, gradovima i ponajviše jednom od njih – Gradu Njujorku. Sve muzike Sjedinjenih Država progovaraju ovde punim grlom, od izvorišta do današnjice istovremeno. Povremeno kao da čujete kakav usporeni Morrisonov „Roadhouse Blues“ ili jezičku britkost „The WASP (Texas Radio and the Big Beat)“, povremeno vam je u glavi ubrzani Charlie Terrell, i još ponešto drugo čega se tog časa ne možete setiti, rečju – cela jedna velika alternativna ’Američka Pesmarica’, pred vama samlevena.
Minimalizam i energija dve su reči koje ukratko opisuju JSBE. Štedljivo upotrebljavajući eksplozivnu snagu, bend postiže maksimalan efekat na publiku. Ona posebno ostaje opčinjena funky vožnjom ritam sekcije Judah Bauer – Russell Simins, koja je, naravno, više nego ritam sekcija i ponekad obezbeđuje ceo sadržaj pesme. Sa ovako moćnim saradnicima, Jon Spencer može da gradi svoj nadaleko čuveni mutirani blues zvuk, po kome je uvek prepoznatljiv, da puni svaku pesmu iskidanim rifovima i otkačenim efektima kako god hoće, da bude ozbiljno neozbiljan ili neozbiljno ozbiljan, i konačno da svemu tome podari oštricu jedinstvenog rock’n’roll iskaza koji se dešava samo to veče, tu i pred nama. To su oni momenti kad sasvim sigurno znate da – u pravim rukama – rock’n’roll ima moć da opiše svet oko nas tako da nam odjednom sve bude jasno. Zato se ovakvi koncerti dugo pamte.
Ova Bluz Eksplozija vas dakle očarava i zavodi kao frula fakira onu plešuću kobru iz korpe, a njeno palacanje ujeda vas rock’n’roll toksinima, ranjava i širi se telom kao električni narkotik. Prava valjaonica dinamita bluesa, tih opakih cigareta iz pakla. Krv, znoj i Njujork Siti!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
