Njegove pesme njegov su biznis

Jedan od njih, kuća Harvest Records, pre dve godine se pojavila u životu drugog aktera „kao svetionik u tamnoj noći“, obezbedivši Morisiju odlične uslove za snimanje desetog solo albuma, a prvog nakon relativno uspešnog „Years of Refusal“ iz 2009. U periodu između dva CD-a pevač je bio izložen kritici ne samo medija (zbog kontraverznih izjava tipa „između jedenja životinja i pedofilije nema razlike“), već i fanova razočaranih brojnim, neretko neopravdanim, otkazivanjima nastupa i Morisijevim verbalnim napadima na one koji su se usudili da mu zbog toga javno upute prekor (kao što je moderator fan sajta Morrissey-solo.com). Svojim uvređena-diva-koju-niko-ne-razume ponašanjem pevač je počeo da odbija i najbliže saradnike, pa ga je tako napustio dugogodišnji gitarista i koautor pesama Alan Vajt, ali – da se vratimo aktuelnim događajima – po završetku snimanja „World Peace…“ sve je izgledalo kao na medenom mesecu: sam Morisi, nadaleko poznat po čangrizavosti, tvrdio je da se oseća preporođenim, uz opasku da sve ono što mu se (sa Harvestom) dešava liči na divan san.

A onda se čun zaljuljao i talas realnosti zapljusnuo je nervoznog i svađi sklonog pevača, koji je – tvrdeći da je novi album nešto najbolje što je snimio u karijeri (a nije!) – počeo da prebacuje urednicima kuće da ne ulažu dovoljno u promociju „World Peace…“ i da ignorišu njegove zahteve za snimanjem spotova „u kojima on peva ispred benda, a ne recituje na krovu neke zgrade.“ Ovim je aludirao na dvominutne „spotove“ za „World Peace…“ i „Earth Is The Loneliest Planet“ koji su se pojavili pre izlaska albuma i u kojima on kazuje stihove ovih pesama bez muzičke pratnje, a u društvu Nensi Sinatre i Pamele Anderson. Filmići jesu bili interesantni, ali su – ovde se slažemo sa pevačem – predstavljali trejlere, a pošto im je cena bila niska Harvest je ponudio snimanje sličnih i za druge pesme, uz organizovanje večeri na kojima bi Morisi čitao delove iAutobiografije(!), što je on (pravilno) protumačio kao signal da kuća dalje ulaganje u album smatra bacanjem para.

Tu je tikva konačno pukla, pevač je obznanio kraj saradnje sa Harvestom zadržavajući autorska prava na pesme, što je rezultiralo povlačenjem albuma iz prodaje, pa je „World..“ postao nedostupan publici. Da u ovom slučaju, pak, nije bilo nevinih svedoči Ričard Blejd, Morisijev fan i di džej, koji kaže da je imejlom više puta nudio pevaču da gostuje na njegovom radiju i izvede nove pesme uživo, ali da ga ovaj nije udostojio ni kurtoaznog odgovora. „Ako on ne želi da uloži napor da bi promovisao sopstveni album, zašto bi to radila izdavačka kuća?“, pita se Blejd, a jedan od zaključaka koji se nameće je da Morisi, šta god tvrdio, nije baš zadovoljan novim pesmama, jer da jeste izvodio bi ih svuda i u bilo koje vreme, nošen željom da ih što više ljudi čuje.

Tako su dešavanja oko albuma ostavila u senci dvanaest pesama koje u muzičkom pogledu ne donose ništa spektakularno novo (ako ne računamo potpuno odsustvo rokabili zvuka koji je krasio neke od najboljih Morisijevih kompozicija i bučnije gitare no inače), ali zato svojom lirikom potvrđuju da autor sa godinama postaje sve ozlojađeniji i ciničniji, zaoštravajući „rat“ sa svima i videći krivce svuda oko sebe – osim u sebi. Tako su za „propast sveta“, što je kod njega već postalo opšte mesto, najviše krive vlade država („They'll disable you with tasers, That's what government's for, Oh you poor little fool!“), zatim oni koji jedu meso (i zato zaslužuju da dobiju rak: „T-bone steak, Wolf down, Cancer of the prostate“), a onda i, maltene, svi ostali („Don Juan, Picaresque.. Wheeler, Dealer, Mover, Shaker, Casanova… Wise-ass, Smart-ass, Workaholic, Thick-skinned, Two-fisted hombre“) koje Morisi, izgleda, i ne smatra pripadnicima svoje vrste („I'm not a man, I'm something much bigger and better than a man“). Iako bi pomenuti stihovi trebalo da imaju sarkastičan prizvuk, nekako se stiče utisak da autor zaista misli to što peva, što je, verovatno, bio zaključak i ljudi iz Harvesta, pa su albumu uskratili promociju (morbidni stihovi „Nipper full of fungus, Junior full of gangrene“ iz „Neal Cassady Drops Dead“ tome su i dodatno doprineli).

Uz sve to, pesme se čine predugačkim, a retko koja ima refren za pamćenje: očigledno je Morisi akcenat stavio na „poruke“ koje je želeo da pošalje „potlačenima“ u Egiptu i Ukrajini, Brazilu i Bahreinu, Irskoj, Engleskoj i Španiji, iako iz stihova tipa „Oh Egypt, Ukraine… So many people in pain!“ nismo saznali ništa novo niti shvatili šta Morisi vidi kao rešenje, dok su drugi potpuno besmisleni: „Ill in Seville… Gaga in Malaga… No mercy in Murcia“!

Zaključak? Morisi bi, umesto svetskim mirom, trebalo da se pozabavi komponovanjem i promenom pristupa poslu od koga živi, a dok se to ne desi ostaje nam da uživamo u možda i najboljem albumu koji je ikada izdao – luksuzno reizdanje klasika iz 1994. „Vauxhall And I“ pojavilo se ranije ove godine. I, verovali ili ne, dostupno je svuda. Samo da se Morisi ne seti da zatraži koji spot za njegovu promociju…

Ocena: 5/10