Svet je opet mlad

P { margin-bottom: 0.21cm; }

Koncertni start ovogodišnjeg izdanja Festivala, sa delikatnim norveško-japanskim duom Paal Nilssen-Love/Otomo Yoshihide u Studiju 6 Radio Beograda, pruža momentalno svoje hipnotičke senke, pucketanje i škripanje, čaranje kompleta bubnjeva sa njegovim misterioznim pomagalima, gudalo koje izmamljuje iz gitare govor po ivici percepcije i još štošta. Pravi strastveni dijalog dva sveta koji iz dna duše čeznu da se izraze i dopru jedan do drugog. I jedan istinski spiritualan čin od samog prvog trenutka kada je ovaj koncert kao vrsta tajanstvenog nadahnuća kročio među nas i spopao nas čeličnim nervima svoje vizije.

Kod gospodina po imenu Joe McPhee, međutim, blues lično progovara kroz free jazz naslage. Taj glas je nezaboravan, dolazi iz dubokih prošlih vremena, i pokušava takođe nešto da nam kaže. Ti zvuci ovog 76-godišnjaka i njegovih američko-norveških mladih prijatelja iz Universal Indians u REX-u potpuno su ludi, čitav muzički zverinjak vam diše za vratom ali spreda, jer vi vidite golim očima kako se muzičari uvijaju oko svojih instrumenata poput kobre i časte nas uznemirujućim plotunima energije kakvog režećeg i rastrojenog stanovnika velegrada ma gde na svetu, sa kojim istog časa uspevate da se povežete. Kiša neonskog zvukovlja palaca poput podrhtavanja seizmičkih igala ovde, čitav organizam benda pišti kao neki oslobođeni Gajgerov brojač, zato što ovim zaposednutim instrumentima kao da upravlja neka viša sila izokrenutog ljudskog govorenja, sirene i zvona tog saopštavanja uporno se survavaju u bujicama pravo u vaš sluh, odnekud iz kakve asfaltne vasionske džungle, Pol Pinjon će zato par dana kasnije – u REX-u takođe – zahtevati od samog početka da beskrajno podešavate kakvu svemirsku radio-stanicu u bespućima imaginarnog Severnog Pola svog uma, dok za zvukom promiču kao kiselinom nagrizene filmske trake, nepregledni nizovi Roršahovih mrlja od rendgenskih snimaka, sve dok vam se Pol Pinjon lično iznenada ne pridruži na sceni svirajući svu silu katkada sasvim čudnovatih duvačkih instrumenata, dok momci iz Ex You praše svoj osetljivi trans, inkantaciju do stadijuma snova.

No, da je svet svež, blistav, razgoropađen na jedan dobrodušan način i sasvim u znaku frenetičnog slavljenja sebe samog, pokazuju apsolutni pobednici Festivala – trijumfalni norveški Cortex. Kakav bend, kakav pomahnitali roj muzičkih stršljenova koji napada već u prvom komadu, kakva samo genijalna matematička etida u onom drugom. Bubnjar pravo čudo-mašina, jedan živčani kontrabas pride, truba i saksofon upravo MA-E-STRA-LNI , haos kojim vas prostreljuju Cortex, da se zatim iz te pometnje namah uobliči život kojem teško odolevate – zaista nema cenu ! Ali zato ima osobenu melanholiju noći posle napornog dana, upečatljive solilokvijume svakog umetnika ponaosob, setu razvigorenu mladićkim bezumljem što vibrira u slavi, neurozu i briljantnost, sve ukratko ono što podstiče da živite, razumete i razmišljate poput kakvog svevidećeg genija, bar za jedan trenutak. Ovaj „norveški“ Ring Ring stvarno obožavamo!