Zamor materijala

Poštovaoci opusa grupe će, verovatno, samo odmahnuti rukom i reći: „Ma, kao da je važno ko svira bas, tu su Ijan i Bili, a oni su mozak i duša benda“ i donekle će biti u pravu, ali ne treba smetnuti s uma da je za dugotrajan boravak u vrhu rokenrol lige pored kvaliteta potrebno posedovati i „timski duh“ koji se gradi bezmalo od tinejdžerskih dana (setimo se bendova The Beatles, Queen, U2 ili Pink Floyd koji originalne postave nisu menjali). The Cult ga, nažalost, nikad nisu izgradili, pa se i pored talenta za pisanje pesama i odlično izabranog imena nisu uspeli upisati u besmrtnike, a sva je prilika da ni dane najveće slave (albumi „Electric“ (1987) i „Sonic Temple“ (1989)) nisu znali pametno da iskoriste: po svedočenju novinara magazina „Mojo“ Ijan Estberi se nakon izlaska albuma „The Cult“ (1994) žalio da na računu ima samo 10.000 funti, što je njegovu budućnost tada činilo prilično neizvesnom (The Cult su se potom raspali, on je osnovao The Holy Barbarians, da bi 1999. obnovio matični bend). No, i u vreme kada su bili u krizi uzrokovanoj usponom brit popa i elektronske muzike koji su hard rok gurnuli u zapećak, The Cult su ostali verni svom stilu, ne odustajući ni od maksime proklamovane početkom osamdesetih: „I will wear my hair long“ (ok, jeste se Ijan ošišao u jednom trenutku, ali je to bila samo prolazna slabost).

Dvadesetak godina kasnije duge kose su i dalje obeležje benda iz Bradforda, a preostala trojka je – sudeći na osnovu dvanaest novih pesama – nastavila tamo gde je sa „Choice of Weapon“ stala, zaokružujući trilogiju (započetu albumom Born into This (2007)) čiji bi naslov mogao da glasi „Retrospektiva: Od post pank početaka do hevi metala i nazad“. Na upražnjeno Vajzovo mesto „uskočili“ su Kris Čejni (Jane's Addiction) i legendarni Bob Rok koji je i producent albuma, petog snimljenog u kolaboraciji sa Estberijem i Dafijem (najuspešniji je bio i ostao „Sonic Temple“). Rokov rukopis je vidljiv posvuda i bez dileme je njegova ideja bila da se zvuk benda očisti od suvišnih efekata i pesme publici predstave u bazičnoj, „sirovoj“ formi (upečatljiv rif – precizna ritam sekcija – sugestivan vokal) kako bi se ona s njima mogla odmah identifikovati i zdušno ih prigrliti. Ovakva taktika je odlične rezultate dala u numerama kao što su glem-bugi-rokerska „Dark Energy“, post-pankerska niljangovska „Avalanche Of Light“ i cepelinski energična, vah-vahom pogonjena „G O A T“, dok su nešto manje upečatljive, ali zavodljive bodidlijevska „No Love Lost“, kemp glem „Dance The Night“ i gotik-rokerska „Hinterland“ koja donosi i prilično mračne stihove: „This dream of life is fading, Its holy truth is fading, Wisdom spells are fading, The truth is wrapped and death is in the field of the lords.“

Kad smo već kod stihova, glavni tekstopisac Estberi i na „..City“-ju osciluje između mudrosti i banalnosti, pa tako u „Deeply Ordered Chaos“ on bouvijevskim glasom poručuje „Witnessing the fall, From the perfumed lands, Syria the fall, weep for you… I opened my eyes, Defend Paris!“ (pesma je, da napomenemo, nastala pre događaja u Parizu sredinom novembra), dok na drugom, u jednoj od slabijih pesama „Heathens“, ispaljuje potpuno besmislenu frazu „Che Guevara in a garbage can“. Verovatno još pod utiskom maestrove smrti, Bouvija smo „prepoznali“ i u refleksivnoj „Lilies“ i u završnoj klavirskoj baladi „Sound and Fury“, potpuno netipičnoj pesmi za The Cult (možda i zato ne tako uspešnoj), dok nas je još jedna sporija numera „In Blood“ samo podsetila da su The Doors i Džim Morison Estberijevi najveći uzori. U mane albuma možemo svrstati i njegovo ime (preuzeto od Karlosa Teveza, bivšeg igrača Mančester Sitija koji je golove proslavljao majicom sa natpisom „Ciudad Oculta“) i omot, jer i jedno i drugo veoma podsećaju na delo američkih rokerki Sleater-Kinney (proverite sami) izašlo pre godinu dana; da li je moguće da menadžmentu i članovima benda niko nije skrenuo pažnju na to?

Sve u svemu, „Choice of Weapon“ je bio kompaktniji i sadržao je manje pesama čiji je zadatak da popune broj (tzv. „fileri“), pa je zaključak da su se Ijan i Bili tokom rada na „..City“-ju najviše borili sa nedostatkom inspiracije, a Vajz nije bio tu da svežim idejama pripomogne kolegama (inače, on je sada glavni kompozitor, pevač i tekstopisac alternativnog rok benda Owl). Novi album, ipak, sadrži taman toliko dobrih kompozicija koliko je potrebno za prelaznu ocenu, ali i one pokazuju da je kreativnost benda na silaznoj putanji: „zamor materijala“ je primetan i u Estberijevom glasu i u Dafijevom muziciranju, pa bi – možda – dvojac trebalo da se vrati obećanju iz 2009. i prestane da snima „dugosvirajuće“ albume.

Poneki dobar singl ili EP s vremena na vreme bili bi sasvim dovoljni. Njih želja (za radom u studiju) da mine, a mi da imamo čemu da se radujemo. I nešto novo da slušamo pre nego što ih ponovo ugostimo.

Obavezno poslušati: „G O A T“, „Avalanche Of Light“.

Ocena: 6/10