Život je najveća inspiracija

Rođendanski koncert u Mikser hausu predstaviće jedinstvenu rekapitulaciju bogate karijere KKN-a. Publika će u uvodnom delu večeri imati priliku da pogleda retke video-materijale iz istorijata grupe, a sam koncert će biti podeljen u dve celine. U prvom delu će Oliver, Nenad, Janko, Boško i Vladan nastupiti u akustičnoj varijanti, nadovezujući se na aktuelnu unplugged turneju, nakon čega će uslediti drugi deo sa električnim aranžmanima i pesmama iz svih faza dvadesetpetogodišnje istorije benda. Posebno svetlo na ovaj nastup stavlja i činjenica da će snimljeni materijal biti iskorišćen za realizaciju prvog koncertnog albuma KKN. To je sve bio povod da porazgovaramo sa frontmenom KKN Oliverom Nektarijevićem.

Obeležavate četvrt veka postojanja benda, što nije mala stvar – šta vas je motivisalo da nastavite sa muzikom, pa čak i posle one pauze od nekoliko godina?

– Motivisala me je ljubav prema muzici i rokenrolu na prvom mestu. Isto tako, provalio sam da možemo da se krpimo od toga, možemo da živimo relativno normalno od toga što radimo. Mislim da su te dve stvari bile presudne. Osim toga, ništa ne može da zameni tu ljubav kada radiš nešto što voliš i možeš da živiš od toga. Mislim da svako ko je u prilici da radi baš ono što voli zna koliko je to nezamenljivo jer tada radiš najbolje. Bilo je tu naravno još stvari i kad bi mi palo na pamet nešto drugo… pogotovo tada kad smo pravili tu pauzu od 2000. do 2003, tada se pojavio Vlada i povukao me nazad u celu priču sa muzikom. Tako da je to bilo na neki način neizbežno, ostati u muzici, jer to je ono što ja jesam i ne treba se boriti protiv toga što jesi.

Koliko su se stvari u našem okruženju promenile od vašeg prvog albuma „Guarda Toma“ i drugog „Igračka plačka“ pa do aktuelnog „Volja za moć“?

– Mnogo se stvari promenilo, neke više, neke manje. Ja sam imao neku anticipaciju o svemu tome i još kada sam bio klinac, bilo mi je jasno otprilike šta je moguće da se promeni brzo, a šta je nemoguće da se promeni. I čini mi se da sam dobro predvideo. A predvideo sam da će se najsporije menjati svest ljudi i samim tim i kultura i obrasci kulture i nekulture. Posebno su devedesetih gas dale te stvari koje čine da se razvija neukus i nekultura i da se od ljudi naprave imbecili, jer se tako lakše vlada. To se sve nataložilo kao neki mejnstrim nekulture još od devedesetih i to se najsporije i najteže menja, pošto je to režim nametnuo. Osim toga, teško se menjaju i posledice rata iz devedesetih i sankcija i svega toga što smo tada prošli i što se dešavalo. Danas se svi žale i svi osećamo da je kriza i da se teško živi, ali srećom nemamo više tu situaciju kao devedesetih, to se promenilo nabolje. Po meni to jeste bolje već samim tim što se danas ne dešava nešto što direktno ugrožava živote ljudi, kao što je tada bio slučaj.

Ti si jedini od originalne postave, menjao se zvuk i članovi benda, očigledno je da ste tokom vremena dosta eksperimentisali i postajali sve zreliji?

– Dobro si rekla, ljudi su se menjali, odnosno bilo je promena u postavi benda, a s druge strane menjao sam se i ja, kao jedini koji je od početka do sada u bendu. Ali nekako su sve te promene bile usaglašene jer kad si u bendu koji stvarno funkcioniše kako treba, ti i ne primećuješ ta prilagođavanja među ljudima, to ide nekako spontano i samo primećuješ da se dešava nešto dobro. Nekako je to uvek bio ključ za sve, pa naravno i kad je u pitanju zvuk benda. To je prava stvar, zato što radimo ono što hoćemo i volimo i niko nas spolja ne uslovljava. Nisi ti uvek zadovoljan, daleko od toga, dešava se da na primer snimiš album pa posle primetiš da ovo nije uspelo ili ono nije dobro urađeno, ali svejedno i tu je najbitnije da si radio ono što voliš. Ništa ne može da bude savršeno.

Gde nalaziš inspiraciju za tekstove, da li su se ti izvori menjali tokom vremena?

– Mislim da je život tu presudan i najveća je inspiracija. Način na koji živiš, iskustvo koje stičeš, to je sve ono gde nalaziš glavnu inspiraciju. Kada smo krenuli sa bendom, imali smo 16 godina, a kada si klinac tih godina, nemaš neko iskustvo iza sebe i nešto duboko da kažeš, fali ti težina i zrelost. U to vreme je sve bio više neki bunt i ispoljavanje toga. Vreme za ozbiljnije tekstove došlo tek kasnije, sa izvesnom zrelošću i sve se samo razvijalo dalje.

Jedino je album „Become“ skoro ceo na engleskom jeziku, ostali su na srpskom – zašto?

– To je bila neka linija manjeg otpora. Album je sniman tokom 1999. i 2000. godine, a malopre smo spominjali situaciju kakva je bila u to vreme. Zato je izazov bio pevati na jeziku za koji se pričalo da će biti ukinut u školama i da će biti uveden ruski umesto njega. Ali mislim da u jednom momentu svakako mora da se napravi album, ili bar neke pesme, na engleskom jer ipak je to originalni jezik rokenrola i verovatno će biti još toga. A s druge strane, teže je napraviti pesmu na srpskom jeziku a da to dobro zvuči i to mi vidimo ovde crno na belo, imamo mnogo dokaza za to, jer ima veoma malo muzike na srpskom koja dobro zvuči u odnosu na engleski.

Vi ste jedan od bendova koji su ostavili neizbrisiv trag – koliko jedan bend može da utiče na one koji ga slušaju i prate tekstove?

– To je uvek važno pitanje – pitanje odgovornosti i uticaja. Pa znaš kako, prolaziš kroz razne faze u životu, kroz faze kad osećaš manji ili veći teret, kad imaš neka loša iskustva ili dobra, možda neki osećaj krivice… ali mislim da ni slučajno bilo kome ko se bavi kreativnim poslom ne sme da postane nikakvo opterećenje ili opsesija to kako će na nekoga da utiče ono što je radio. Mislim da to jednostavno ne sme da se desi jer mi smo muzičari, a ne ni političari ni državnici, i ne treba da smo opterećeni takvim vidom odgovornosti. Dok stvaraš, svašta ti prolazi kroz glavu i svašta se pojavljuje i ne može se postaviti tako neka vrsta filtera. S druge strane mnogo zavisi i od toga kako i na koji način se obraćaš, mislim da je mnogo veća odgovornost u nekom direktnom obraćanju kao što je evo na primer u vidu intervjua. Kada pevaš, treba da možeš da uopšte ne razmišljaš šta će neko da misli o tome, treba imati potpunu slobodu. Jer da nema te slobode ne bi bilo ničega ne samo u muzici, već u bilo kojoj drugoj umetnosti, u književnosti, ne bi bilo Bodlera i Remboa da su bili ograničeni na bilo koji način, nekom autocenzurom.

Kakve su reakcije na album „Volja za noć“ i da li ste vi, sada sa distance, zadovoljni ovim izdanjem?

– I sada, kao i u početku, ovaj album nam je ostao kao nešto najbliže onome što smo hteli. To jeste dobro pitanje zato što je važna ta distanca, kad možeš drugačije da sagledaš stvari, ali i sada jedino pomišljam da bi bilo dobro da nam i sledeći album bude na ovom nivou, tome se nadam i uopšte ne razmišljam da li može da ode negde dalje. Sa realnim pogledom na prošlost i budućnost, mogu reći da je moguće da je ovo možda i naš najbolji album od početka do kraja.

Šta za tebe znače stihovi „Sve je stalo u rokenrol“ i u kakvoj je uopšte poziciji rokenrol danas kod nas?

– Uopšte ne mislim da je situacija kod nas tragična kada je u pitanju rokenrol. Mislim da smo imali i bolje i gore faze, ali glavni razlog što mislim da situacija u rokenrolu nije tragična jeste taj što kada uporedim sadašnje stanje sa onim iz devedesetih, mislim da je sada mnogo bolje. I kada poredim ono što se dešava u rokenrolu danas sa bilo čim drugim što se dešava, počevši od kinematografije, jer sam ja filmofil, pa nadalje – mislim da je stanje u rokenrolu trenutno fenomenalno kada se poredi i sa filmskom produkcijom i sa dramskom i sa bilo čim drugim, rokenrol se baš dobro drži. Naravno, nije to na onom nivou na kojem bih ja lično, kao i drugi muzičari, voleo da bude, jer bismo uvek voleli da bude bolje, da ga ima više, da su bolji uslovi i sve ostalo, ali i dalje mislim da je rokenrol važna stavka u kulturi i da nije ispod nivoa. U stvari sama činjenica da je rokenrol sada najbolja i najjača stavka u našoj kulturi već govori o tome da je kultura ispod nivoa na kom bi trebalo da bude.

A „Vera, nada, ljubav i stav“ – da li je to ono što te održava?

– Da, potpuno. A to mi je i rođendan – 30. septembar u crkvenom kalendaru je praznik Svete mučenice Vera, Nada i Ljubav i majka im Sofija. Sofija je mudrost, a meni je jasno da ja nemam tu mudrost, i zato uz veru, nadu i ljubav umesto mudrosti imam stav. To i jeste ta pesma. Jer treba u životu imati stav, od onog stava kako držiš glavu, pa nadalje.

Poslednjih nekoliko meseci ste imali unplugged turneju – zašto ste se odlučili na to, kako su prošle pripreme i izbor pesama, a kako koncerti koje ste svirali do sada?

– Ti akustični koncerti su svi bili lepi i otvorili su nam neke prostore koji su nam bili zatvoreni do sada, otvorili su nam i domove kulture i galerije i druge slične prostore po Srbiji u kojima ne može da se svira sa električnim gitarama. A ideja je, kao i dosta dobrih stvari u životu, došla sasvim slučajno. Prvo smo radili session za jednu televizijsku emisiju i videli smo da nam to leži i da nam dosta dobro ide. Međutim, uvek je nešto bilo preče i važnije od te ideje da radimo nešto akustično, tako da je to malo sačekalo. Mislim da je iz Novog Sada krenula neka inicijativa da sviramo akustični koncert i tada smo bili u fazonu da se resetujemo i da nađemo vremena i volje za to i konačno smo to i uradili. Onda nam je bilo glupo da sve ostane samo na jednom koncertu pa smo proširili celu priču i napravili tu unplugged turneju. Ja volim električne gitare ali akustična svirka ima svoju posebnu dimenziju i neki kvalitet koji električna nema. Što se pesama tiče, nisu sve podjednako prijemčive akustičnoj svirci. Provalili smo da su pesme iz nove inkarnacije benda mnogo zgodnije za akustično izvođenje od starih pesama, mislim da akustično i ne sviramo stare pesme.

U Mikser hausu nas očekuje posebno koncipiran nastup koji će se i snimati – šta ćete svirati, kako će sve to izgledati i kako će biti objavljen taj live snimak?

– U Mikseru ćemo svirati koncert pola akustično a pola električno. Ja sam imao želju da se tokom tog prvog, akustičnog dela koncerta, projektuje film koji mnogo volim i mislim da bi odlično išao uz to, a tokom električnog dela koncerta ćemo takođe imati projekcije ali sasvim nešto drugačije, to će biti neke planete i tako nešto, što smo već jednom imali na nekom festivalu. Pravićemo audio snimak sigurno a biće tu i kamere koje će zabeležiti video, pa ćemo videti da li ćemo kao live album objaviti i jedno i drugo ili samo audio, nisam još siguran. Ja inače nisam preterano fan tih živih albuma, više volim one studijske, ne samo našeg benda već i uopšte. Čak i kada je u pitanju Hendriks, koji je za mene najveći pojam za live nastupe, ima samo dve-tri stvari koje više volim da slušam uživo nego studijski snimak.

Novi album je počeo polako da se kotrlja

Da li u međuvremenu pravite neke nove pesme, imate u planu novi album?

– Novi studijski album je počeo polako da se kotrlja, ja sam napravio par nekih stvari na akustičnoj gitari i verovatno će to malo da povuče stvari. Prvo smo čekali da se malo regenerišemo, jer ipak se isprazniš kada daš sve od sebe u jedan album koji si objavio. Osim toga, čekali smo i neki fidbek, a sada ćemo imati više vremena i energije za probe i za nove stvari. Nama probe zapravo najviše i služe za to jer mi smo usvirani i probe su nam važne zbog novih pesama. Imamo već jednu stvar koju ćemo verovatno snimiti kao neku najavu novog albuma, zove se „Jamajka“.