Linč kao "upozorenje"

P { margin-bottom: 0.21cm; }

Niti će biti, posle 2010, proglašena još jedna godina borbe protiv „navijačkog“ nasilja, teško da će posle divljanja na „večitom derbiju“, hladnokrvnog ubistva u Čačku, i pokušaja ubistva gaženjem nogama ama baš išta u tom smislu promeniti u zemlji Srbiji. Nasilje je ovde, definitivno, potpuno legitiman oblik borbe za interese, od političkih do „sportskih“.

Punih 24 sata posle „incidenta“ kad su ispred službenog ulaza na Stadion Partizana tri „navijača“ sačekala direktora FK Partizan Miloša Vazuru, i surovo prebila dva čoveka iz obezbeđenja, policija nije izdala nikakvo zvanično saopštenje, nije poznato ni da li su nasilnici koji su jasno snimljeni sigurnosnim kamerama privedeni. U gradu gde je svojevremeno kradljivac bicikla japanskom turisti pronađen za pola sata, a za samo nešto više vremena sprečena otmica deteta, gde se ministar policije oglašava skoro svaki dan raznim povodima, potrebno je više od jednog dana da se u javnost izađe sa imenima likova koji su se svesno slikali dok su se iživljavali na čoveku koji im nije pružao nikakav otpor. Blago rečeno-sumnjivo.

Dve strane koje se bore za vlast u FK Partizan i u toj svojoj borbi ne biraju ni reči ni metode, iskoristile su i ovo divljaštvo da upiru prst jedna u drugu, istovremeno osudivši nasilje i gnušajući ga se. I, neverovatno, isto to nasilje nazvavši „navijačkim“. I, još neverovatnije, ne skrivajući da nasilnike koji su „online“ pokazali bezdušnu surovost poznaju, da su oni „na tribinama“. U nekim medijima pojavilo se i navodno saopštenje „navijača“ koji objašnjavaju da „nasilje izaziva nasilje“ te da je to bio odgovor na maltretiranje nekih od navijača od članova privatnog obezbeđenja jednog „kontroverznog biznismena“. Rvanje u blatu, slika i prilika stanja u srpskom fudbalu.

U zajedničkom pokušaju svih u taj sramni incident neposredno ili posredno umešanih da se od drveta ne vidi šuma, ipak se zdravom razumu nameće nekoliko pitanja. Ako je cilj napada bio Vazura kome su napadači, kako kaže, otvoreno pretili, zašto su surovo pretučeni ljudi koji za to nisu dali nikakvog povoda, a Vazuri dozvoljeno da se skloni u zgradu? Da li je u pitanju lično obezbeđenje direktora kluba, ili klupsko obezbeđenje i kako je moguće da klupske prostorije nisu adekvatnije čuvane u klimi opasnih pretnji sa tribina i kuloara u poslednje vreme? Kako protumačiti da se jedan od napadača najpre izljubio sa čovekom koga je pola minuta kasnije bukvalno izgazio? Koji se „skriveni“ razlozi u svemu kriju, zašto se svi prave ludi na pomen „plaćenih navijača“ i „plaćenih razbijača“?

Zašto se, pre svega, država kao faktički vlasnik klubova i pokrovitelj uprava konačno, i strateški i dnevno ne obračuna sa nasiljem koje je do te mere ogoljeno da ga više ni trikom niko ne može, ni na koji način, dovesti u vezu sa sportom.