Alternativna budućnost svetske politike

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

Apokaliptični scenariji uglavnom se povezuju s mogućnošću da Ujedinjeno Kraljevstvo napusti Evropsku uniju odlukom britanskih birača na referendumu 23. juna, i da Donald Tramp pobedi na predsedničkim izborima u SAD u novembru. Razmotrimo šta bi moglo da nas čeka u slučaju da se ove dve potencijalno svakako značajne promene ostvare; i dodajmo im još dve „šta ako“ noćne more – pobedu Marine le Pen na predsedničkim izborima u Francuskoj 2017, i nemogući ali uz malo više mašte zamislivi trijumf Alternative za Nemačku na izborima koji se održavaju takođe sledeće godine.

BREGZITOVCI POBEĐUJU, BRITANIJA IDE U IZOLACIJU

Prema opštoj oceni gotovo svih izuzev britanskih političara koji vode kampanju za izlazak Ujedinjenog Kraljevstva iz EU, ova država bi u slučaju Bregzita postala globalno manje značajna. U svakom slučaju, njen uticaj na Evropu bi po prirodi stvari bio daleko manji. Britanija bi morala da traži nove aranžmane za neophodnu saradnju sa EU koji bi sigurno podrazumevali prihvatanje mnogih odluka EU bez mogućnosti da na njih utiče kao do sada, kao članica, i to velika.

Važnije je to što bi otcepljenje Britanije moglo temeljno da promeni transatlantski koncept bezbednosti Evrope koji je bio na snazi od kraja Drugog svetskog rata, pogotovo ako bi ono koincidiralo sa izborom Trampa za predsednika SAD; pošto bi Trampovo spoljnopolitičko opredeljenje moglo da bude izolacionizam. U slučaju da EU preživi Bregzit, u njoj bi se sadašnja značajna uloga Nemačke još više uvećala.

Ko bi se Bregzitu najviše obradovao? Rusija, kao tradicionalni geopolitički suparnik Ujedinjenog Kraljevstva. Uticaj Rusije na EU, a pogotovo na neku postunijsku Evropu bi se uvećao. To ne bi nužno moralo imati negativne posledice. Evropa pamti periode mira i saradnje Rusije, Austrije i Nemačke/Pruske tokom XIX veka, Svetu alijansu posle pobede nad Napoleonom i trojecarske saveze u kojima su, istina, rivalstva bivala prikrivana, sloga varljiva, a težnje za nacionalnim oslobađanjem sputane. Ali neki savez u budućnosti otvara i pitanje Rusije posle Putina.

Bregzitu bi se obradovali i u Srbiji. Četnici, jer bi bila ispunjena kosmička pravda prema đeneralu Draži. Nacionalni radenici, koji su pre dve godine podvriskivali u vreme škotskog referenduma o nezavisnosti, zajedno sa tobožnjom „mečkom koja je zaigrala pred Bakingemskom palatom“. Obradovao bi se možda starački i Vučić, jer eto uzvraćenog udarca za „rušenje“ i propalu rezoluciju o Srebrenici, koju je Britanija bila podnela u UN. Još ako bi Vuk Jeremić bio izabran za generalnog sekretara UN… Ipak, moguće je da bi Bregzit vodio smanjivanju interesovanja Britanije za Balkan.

DONALD TRAMP – PRVO AMERIKA, A MOŽDA I NE

Donald Tramp je prilično nepredvidljiva ličnost. Ovog autora su upućeni sagovornici iz Vašingtona prošle godine uveravali da on nema nikakve šanse da postane kandidat republikanaca za predsednika. Jednostavno, govorili su, Tramp nema podršku establišmenta, ali je zato ima senator iz Floride Marko Rubio. Rubio se, međutim, povukao pošto ga je Tramp pobedio u rođenoj državi. Tramp je pokosio i sve ostale suparnike, pa je samo preostalo da na leto bude formalno nominovan.

„Mi kao nacija moramo da budemo mnogo nepredvidljiviji“, rekao je Tramp u svom, kako se ocenjuje, prvom velikom govoru posvećenom spoljnoj politici 27. aprila. A govor je bio takav da posle njega može samo da se nagađa kakva bi mu bila spoljna politika. Ako se vodimo njegovim glavnim sloganom „Učinimo Ameriku ponovo velikom“ i njegovom kritikom Obame zbog navodne pasivnosti, trebalo bi se uzdati da će SAD sa novim stanarom Bele kuće biti prava svetska policajčina. Ali govor upućuje i na moguće skretanje u izolacionizam („prvo Amerika“).

Intervencije u Iraku i Libiji bile su, prema Trampovim rečima, greška, ali je to i Obamin navodno nedovoljan angažman u Siriji. Osuđuje „opasnu ideju da mi od zemalja koje nemaju iskustva ili interesa u tome da postanu zapadne demokratije pravimo zapadne demokratije“, da bi, u istom govoru, naglasio da će „raditi sa našim saveznicima da zapadne vrednosti i institucije dobiju novi zamah“.

Tramp se žali da američki saveznici ne ulažu dovoljno novca u zajedničku bezbednost, ali za njega nema dileme da vojna dominacija SAD ne sme biti dovedena u pitanje. Da se plaše Trampa imaju razloga njegove omiljene mete – Latinoamerikanci i muslimani. On obećava laku pobedu nad Islamskom državom, pa bi i ona valjda trebalo da drhti. U Iranu, za razliku od Obame, i dalje vidi ogromnu opasnost. Amerika je, smatra, izgubila poštovanje Kine tako što joj je prepustila da diktira globalne trgovinske tokove i stvorila ogroman deficit i on bi da to promeni.

Ko bi se Trampu u svetu obradovao? Nije sigurno. Rusija možda, pošto su njegove izjave o politici Moskve mešavina navodnog poštovanja i spremnosti za saradnju i stava da SAD prema njoj treba da se postave iz „pozicije snage“. Izrael verovatno, pošto je ta zemlja za njega „sila pravde i mira“. Srpski nacionalni radenici sigurno, ne zbog toga što veruju da bi Tramp omogućio oslobođenje i ujedinjene svih srpskih zemalja, već što se nadaju da će Klintonovi konačno otići u ropotarnicu istorije.

MARINA LE PEN – „OBNOVA NEZAVISNOSTI FRANCUSKE“

Predsednica francuskog Nacionalnog fronta Marina le Pen stabilno vodi u anketama o predsedničkim izborima koji treba da budu održani 2017. Poslednja istraživanja koja je radio Mond sugerišu da bi ona mogla da osvoji 28 odsto glasova i ode u drugi krug sa Nikolom Sarkozijem.

Le Penova, koja je na izborima 2012. u prvom krugu bila na trećem mestu sa 17,9 odsto glasova, u tadašnjoj kampanji nije se previše bavila spoljnom politikom. Osnovne teme su joj bile unutrašnja bezbednost i imigranti. U spoljnoj politici evocirala je na svoj način politiku Šarla de Gola zalažući se za povlačenje Francuske iz integrisane komande NATO-a i obećavajući „obnovu diplomatske i vojne nezavisnosti Francuske“. Le Penova i u Evropskoj uniji, koju je umela da nazove američkom pudlicom, vidi potencijalnu pretnju francuskoj suverenosti.

S druge strane, Nacionalni front i njena liderka više puta su pokazivali proruske stavove, pored ostalog uzimajući pre nekoliko godina zajam od 11,7 miliona dolara iz jedne ruske banke. Tajms je u februaru ove godine javio da je zatražen novi ruski zajam od 27 miliona evra. Le Penova je u vreme najveće krize u odnosima Rusije i Zapada bila u Moskvi i imala drugačiji stav o pripajanju Krima od zvaničnog Pariza.

Analitičari su skeptični u vezi s mogućnošću da se Le Penova useli u Jelisejsku palatu, pored ostalog i zbog moguće reprize 2002, kada se Francuska u drugom krugu ujedinila oko Širaka, a protiv njenog oca Žan Mari le Pena. „Od brige da će Le Penova dobiti izbore, mnogo je ozbiljniji rizik da se druge partije zaraze idejama Nacionalnog fronta“, smatra Stefani Pezar, politikolog iz RAND Korporacije. Dominik Moizi, profesor na Institutu političkih nauka u Parizu, misli da bi Le Penova mogla da pobedi jedino u slučaju „spektakularnih terorističkih napada“ u Francuskoj.

Nezahvalno je predviđati kakav bi odnos prema Balkanu imala nova „nezavisna“ Francuska. Nije nam poznato šta Vojislav Šešelj misli o Marini le Pen. S njenim ocem, s kojim se ova posvađala, svojevremeno je vrlo lepo sarađivao.

ALTERNATIVA ZA NEMAČKU – POVRATAK U MINHENSKU PIVNICU

Među svim scenarijima za alternativnu budućnost najmanje šanse da se ostvari ima onaj po kojem bi Nemačkom zavladala desničarska grupa poznata po paroli „Islam ne pripada Nemačkoj“, kao i po zahtevima za zabranu minareta, javnih poziva na molitvu i nošenja marama u javnim školama. To verovatno ne bi promenili ni „spektakularni teroristički napadi“.

Reč je, naravno, o Alternativi za Nemačku (AfD), osnovanoj 2013, koja, međutim, ide od tada uzlaznom putanjom. Na saveznim izborima 2013. malo joj je nedostajalo da pređe cenzus, 0,3 odsto, – pošto je osvojila 4,7 odsto glasova.

S druge strane, imala je sedam (pošto je petoro u međuvremenu napustilo stranku) od 96 nemačkih poslanika u Evropskom parlamentu. AfD je, takođe, zastupljena u parlamentima osam od 16 nemačkih država, a na izborima ove godine u tri države bila je na drugom ili trećem mestu po broju glasova. Zato ne treba sumnjati da će 2017. AfD ući u Bundestag, s mogućnošću da bude na trećem mestu, iza demohrišćanskog bloka i socijaldemokrata.

Prošlogodišnji izbor Frauke Petri za jednog od vođa AfD označilo je dalje skretanje udesno. Ova hemičarka i majka četvoro dece, naravno, negira da pripada ekstremnoj politici, ali „ponešto“ govori suprotno. Na primer, prošlog meseca je ušla u spor sa vlasnikom minhenske pivnice Hofbraukeller koji nije hteo da joj dozvoli da tamo održi politički skup. Na kraju je, uz mnogo tenzija, i pošto sud nije bio na strani vlasnika, skup ipak održan. U ovoj pivnici je karijeru svojevremeno započeo Adolf Hitler.

AfD se zalaže za vraćanje služenja obaveznog vojnog roka, nije joj strana ideja napuštanja EU. Ali trenutni prioritet ove stranke je borba protiv migracije.

Iz AfD-a se čuju glasovi za ukidanje sankcija Rusiji, postoje simpatije prema Putinu (ali i prema Trampu). Ipak bi bilo čudno ako bi ta navodna ljubav bila uzvraćena.

Da li bi naša planeta – koju je prema mišljenju pape Franje već zadesio Treći svetski rat – postala sigurnije mesto ako bi bilo koja od ovih alternativnih opcija postala stvarnost? U to, stiče se utisak, nisu uvereni ni neki od njihovih zagovornika. Zanimljivo je da uprkos tome mnogi prihvataju rizik. Zašto je to tako – delić odgovora jeste u zasićenosti postojećim stanjem, otporu, makar i naopakom, svetskoistorijskom procesu koji se nameće kao nužan. S druge strane, da li bi realizacija bilo kojeg od ovih scenarija, osim možda poslednjeg, nužno predstavljala katastrofu? Neprestano nas plaše da je tako, zato alternativa i postaje privlačna.