Demokratski islam gradonačelnika Londona

                       p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }

Postoji nekoliko načina da se sagleda Kanova pobeda.

Može se ponoviti niz primedbi koje je njegov protivnik iz redova konzervativaca uputio na njegov račun, i to legitimno, tokom kampanje. Kan je u septembru 2004. imao sastanak sa islamskim radikalima pod pokroviteljstvom propalestinske organizacije „Prijatelji džamije Al Aksa“. Na iranskoj televiziji je dao intervju 2009. u kojem je britanske umerene muslimane uporedio sa snishodljivim crncima.

Takođe se pričalo o njegovim kontaktima sa osobama sumnjivog karaktera. Jedan od njih – Jaser al Siri – je Egipćanin koji je dao izjavu o „časnoj smrti“ Osame bin Ladena, između ostalih bisera. Jedan drugi – Sadžil Abu Ibrahim – je džihadski ekstremista koji je najverovatnije obučavao ostale u jednom kampu u Pakistanu. A Jusuf al Karadavi je teolog čije je sedište u Kataru i propovednik Al DŽazire, koji je povezan s najradikalnijim krilom Islamske države.

Još jedan način da se sagleda Kanov izbor jeste oslušnuti šta stalno govori, reagujući na optužbe za prikriveni ekstremizam. Objasnio je da ne znate uvek unapred s kim ćete učestvovati u debati. Intervju na iranskoj televiziji je greška. Muslimani koji su povređeni njegovom aluzijom u tom intervjuu na poniznog crnog roba iz romana Harijet Bičer Stou iz ere američkog građanskog rata neka prihvate njegovo najdublje izvinjenje. Što se tiče Al Karadavija, svi, ma kako loši bili, imaju pravo na zakonitu odbranu, a njihov odnos je uvek bio odnos advokata i klijenata.

Istinito? Pogrešno? Da li je izbor prvog muslimana za gradonačelnika evropskog glavnog grada vredno, ako ne mise (kako je Henri IV rekao za Pariz i njegovo preobraćanje u rimokatoličanstvo), onda bar prilagođavanja životnim činjenicama? Teško je reći, ali Kan definitivno istrajava u takvim tvrdnjama. Činjenica da se tako nedvosmisleno distancira od istog onog islamističkog pokreta s kojim je s vremena na vreme sarađivao predstavlja u najgorem slučaju priznanje koje porok daje vrlini. U najboljem je ograđivanje čoveka kakav je postao od čoveka kakav je nekada bio, čoveka koji više ne pokazuje nikakav znak da je zadovoljan svojom mutnom prošlošću.

Ono što je sigurno, što je treći način sagledavanja ovog pitanja, jeste to da Kan, iako održava potencijalno opasne kontakte, istovremeno je imao čvrst stav prema principu da je islam kompatabilan sa sekularnom vladom. Za Evropu je to neophodan princip. Štaviše, nikada se nije premišljao u vezi s važnim pitanjima zakonske i praktične ravnopravnosti za žene ili u vezi sa izražavanjem ožalošćenosti zbog sve većeg broja nikaba i hidžaba koji se sada mogu videti na ulicama Londona – a koji sprečavaju ljude, ukazuje on, da govore licem u lice.

Inače, Kanov stav kojim favorizuje gej brakove donelo mu je fatvu za razrešenje od zastrašujućeg glavnog imama džamije Bradford. Moglo bi da se kaže da se ništa manje ne bi moglo očekivati od laburističkog lidera sa svetlom budućnošću u zemlji Čerčila. Ali mora tako da se i nastavi i mora se priznati da Kan nije popustio kada je reč o ovim pitanjima prostom komunitarijanizmu koji je uobičajen sa obe strane Lamanša.

Kan je takođe među onim laburistima koji ima najuzvišeniji stav uprkos talasu antisemitizma koji je zahvatio njihovu partiju. Nekadašnji poslanik iz redova laburista žigosao je „nos“ britanskih Jevreja preko društvenih mreža. Aktuelni poslanik predložio je da se Izrael premesti u SAD. Harizmatični Ken Livingston, prvi gradonačelnik Londona imenovan na izborima i jedan od Kanovih prethodnika, uporedio je cionizam s nacizmom. A DŽeremi Korbin, lider partije, odbio je u debati s premijerom Dejvidom Kameronom da se distancira od svojih „prijatelja“ iz Hezbolaha i Hamasa.

Proteklih nekoliko nedelja je izgledalo kao takmičenje u kojem treba da se vidi ko će ići najdalje na putu „islamskog levičarstva“, koje predstavlja, avaj, snažnu tendenciju u okvirima evropske levice, a naročito među britanskim laburistima.

Uprkos tom britanskom socijalizmu budala, koji neki predstavljaju kao neuvredljivu podršku za potlačene ovog sveta u Palestini, Kan nema problem da zagovara jaku osudu. NJegov stav je bio očigledan u njegovoj tvrdnji od nedelje 8. maja da će njegov prvi potez kao gradonačelnika biti da oda počast, zajedno sa glavnim rabinom Londona i izraelskim ambasadorom u Britaniji, sećanju na šest miliona Jevreja koje su ubili nacisti.

Sve ovo govori da iako, naravno, moramo i dalje da budemo oprezni, izbor Kana može i treba da se shvati kao jasna pobeda prosvećenog islama nad neprosvećenim, nazadnim i netolerantnim islamom. Prognoza Mišela Uelbeka u njegovom poslednjem romanu „Pokoravanje“ da će Francuska 2022. izabrati predsednika iz redova Islamske partije je preinačena. Ono čega smo svedoci sa izborom Kana nije pokoravanje demokratije islamu, već islama demokratiji. Ta demokratija – britanska demokratija – treba da bude ponosna ne samo na to što je pozdravila islam, već i na to što je pomogla njegovu reformu.

Autor je vodeći francuski filozof i pisac i jedan od osnivača pokreta „Nouveaux Philosophes“ (Novi filozofi). NJegov rad je i „Ostavljeni u mračnim vremenima: Stav protiv novog varvarizma“.

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org