Fes, čibuk i – bioskop

„Mislim da je svakodnevica apsolutno prožeta američkim uticajima. Toliko je stvari koje nas više vezuju za zapadne kulturne uticaje. Danas oni dolaze direktno iz Amerike, ali su nekada stizali preko Evrope. Srbija je bila agrarno, zatvoreno i patrijarhalno društvo, ali imate u Srbiji jedan dualitet koji se provlači od svih godina u takozvano zlatno doba srpske demokratije od 1903. do Drugog svetskog rata – da ljudi koji piju bozu, puše na čibuk i nose fes idu u bioskop, gledaju izložbe slika Velikog kanjona i Solt Lejk Sitija, Svetsku izložbu iz 1893… Danas, u biskopima imate sve američke filmove, ne ruske. Ruski jezik se ne čuje, ima ga na dva ili tri TV kanala“, priča sagovornica Danasa.

„Američki progesivizam i Srbija“ naziv je doktorske disertacije koju je Biljana Vučetić odbranila 2013. Progresivizam se odnosi na različite odgovore na ekonomske i društvene probleme, kao i na brzu industrijalizaciju u Sjedinjenim Državama od 1890. do 1920. Progresivisti su bili ljudi koji su verovali da su dobro obrazovanje, bezbedno okruženje i naporan rad najbolji odgovor na siromaštvo, nasilje, pohlepu, rasizam i klasne sukobe. Jedan od najistaknutijih progresivista bio je Teodor Ruzvelt, američki predsednik od 1901. do 1909.

„Progresivizam je činio veliki broj reformskih pokreta, koji su se javili pokrenuti težnjom da se poboljša život ljudi. Grupe su bile različite i želele su da se društvo dalje demokratizije, da ublaže efekte industrijalizacije i jaz između bogatih i siromašnih. Amerika je izrasla kao industrijalistička velesila što je sa sobom nosilo stvari koje nisu bile dobre za društvo. Cilj je bio izboriti se sa onim što je bilo društveno zlo – sa prostitucijom, narkomanijom, životom u slamovima i uglavnom je nosilac ovog pokreta bila protestanska srednja klasa koja je postupala po načelima takozvanog socijalnog jevanđelja i želela da unapredi život u svojoj zemlji. I to je meni bilo fantastično – niko ne želi nikakvu korist, korist je opšta. Te reforme i glasovi za poboljšanje života ljudi, pojedinca, imali su odjek u Evropi i samim tim su se preneli u Srbiju. Ono što se dešava u Americi Srbija preuzima iz Evrope preko naše intelektualne elite koja odlazi u Beč, Pariz, Berlin i ostale evropske prestonice da se školuje“, objašnjava naša sagovornica.

Srbija od progresivističkog pokreta na taj način, priča Biljana Vučetić, dobija ono što je najvažnije – progres u oblasti kulture, u oblasti književnosti, novinarstva, filantropije, mode, muzičke i filmske umetnosti.

Sagovornica Danasa najpre ističe posredan uticaj američkog novinarstva. „Makrejkeri, rodonačelnici istraživačkog novinarstva, svojim tekstovima su doprineli da se u SAD uspostavi stroža kontrola nad proizvodnjom hrane i lekova. To je u Srbiji našlo odjek te je i ovde zakonima uvedena stroža kontrola lekova i robe na pijacama po posrednom ugledu na Ameriku. Američki novinari su svojim delovanjem i pisanjem tekstova uticali na vladu u tolikoj meri da se donesu zakoni što je izazvalo veoma veliki odjek u Evropi i došlo u Srbiju. U Srbiji je to proces preuzimanja vrednosti koje nisu autohtono evropske već dolaze iz Amerike u Evropu snažnim anglosaksonskim transferom“.

„Od šezdesetih godina XIX veka“, navodi Vučetić, „u Americi je bio popularan žanr pulp fiction čija afirmacija u srpskom novinarstvu zbog cenzure nije bila moguća na taj način. Sjajan primer su Male novine Pere Todorovića koje su objavljivale pulp fiction i bavile se socijalnim i ekonomskim problemima, problemima prostitucije, baš kao i Pulicerove ili Herstove publikacije“.

Amerika je uticala i na borbu protiv alkoholizma u Srbiji. „Veoma je zanimljiva kampanja trezvenosti koja je počela osamdesetih godina XIX veka u Americi; 1895. osnovana je Liga protiv krčmi i taj pokret je doveo do uvođenja zakona o prohibiciji osamnaestim amandmanom. U Srbiji nije bilo toliko širokog pokreta, ali je bilo pojedinaca. U Americi su progresivističke reforme institucionalizovane, a u Srbiji to nije moguće. U Srbiji je pojedinac nosilac reformi. To su istaknuti pojedinci koji na progresivistički način – obrazovanjem, vaspitanjem i širenjem reči – utiču na stanovništvo. Lekar Miloš Đ. Popović koji je u Beču saznao za kampanju trezvenosti osnovao je 1901. u Beogradu društvo koje je bilo nosilac pokreta u Srbiji. Taj pokret i, uopšte, delatnost doktora Popovića bila je izuzetno značajna jer je, na primer, u Balkanskim ratovima zabranjeno vojnicima da piju, odnosno njima je 'oštro sugerisano' da ne piju“.

„Što se tiče svakodnevice, možemo da pratimo tehnološki napredak, dolazak u Srbiju prvog automobila, otvaranje prvog bioskopa braće Botorića na Terazijama, što je išlo preko Francuske ali su 1924. apsolutno američki filmovi zavladali beogradskim bioskopima, kao i u ostatku Jugoslavije. Prvi automobil je bio nemački – „Neseldorfer tip B“ pojavio se na beogradskim ulicama u aprilu 1903, a stigao je vozom iz Beča, ali kasnije, krajem dvadesetih godina, za kralja Aleksandra, kraljicu Mariju i čitav dvor naručeni su američki automobili Pakard. Kod braće Botorića je radio kinooperater koji je otišao u Ameriku i radio u Holivudu“, navodi Biljana Vučetić.

Kulturni transfer se, objašnjava ona, odvijao preko pojedinaca. „Amerikanci nisu često dolazili u Srbiju, tek od Prvog svetskog rata je krenuo veliki broj novinara i žena, volonterki i medicinskih sestara. Retki su putnici iz Srbije u Ameriku. Kada se govori o Srbima u Americi, iseljenicima, oni uglavnom nisu iz Srbije već iz Austro-Ugarske – iz Like, Bosne… Srbi iz Srbije su se u Ameriku iseljavali u jako malom broju. Pisac Jelena Dimitrijević je boravila u Americi dvadesetih godina i ostavila divna svedočanstva – kako se živi, šta se jede za doručak, kako izgledaju žene, kako su obučene i kako se uopšte odvija svakodnevni život, kako Amerikanci voze automobile i idu na piknike… Drugo svedočanstvo je ostavio Ilija Petrović, naš poznati prevodilac.On je Ameriku gledao iz drugog ugla, proučavao je više književnost i njega je zanimala muzika, džez. Džez je u Srbiju stigao 1927. kada je osnovan prvi džez orkestar Rafaela Blama – Studentski Miki džez klub, a prva grupa džezera iz Amerike, jedan crnački kvartet, je došao decembra 1928. da gostuje u Beogradu. Koliko god su neke stvari, reforme, težnje iz Amerike u Srbiju stizale posle 10 ili 20 godina u periodu pre Prvog svetskog rata, nakon njega su se događale skoro paralelno“.

Biljana Vučetić posebno izdvaja transfer u filantropiji: „To je izuzetno važno. I u Srbiji je postojala tradicija zadužbinarstva, ali taj koncept filantropije koji su napravili ogromni industrijalci – pre svih Karnegi čijim sredstvima je izgrađena i naša Univerzitetska biblioteka – je ovde bio lako prijemčiv jer su i u Americi njegovi promoteri bile žene koje su se bavile humanitarnim radom. To je postalo izuzetno popluarno u Srbiji, gde su otvarana društva poput Kola srpskih sestara. Naš pandan Karnegiju je Đorđe Vajfert i njegovi projekti zadužbinarstva. Tendencija progresivističkih reformi je očigledno bila veoma jaka. Možda sam preveliki optimista, ali mislim da je apsolutno došlo do širenja doklo god je moglo, a u Srbiji je moglo, iako je ona bila zapećak u Evropi. Direktno ne, političkim putem ne, ali da kulturnim transferom“.

Najmanje su se, zapravo, demokratske težnje iz Amerike primale u državnoj upravi u Srbiji, navodi naša sagovornica. „Progresivisti su stalno težili ustanovljavanju modela vlade koja neće biti korumpirana i koja će raditi mimo stranačkih uticaja, mada je u Americi u to doba bio presudan uticaj krupnog kapitala. Osnovna razlika Srbije i Amerike bila je u reformi državne uprave, recimo u izbornom sistemu. U Americi je do 1883. vladao „spoils system“, odnosno sistem plena koji je Srbija imala do početka XXI veka – stranka koja pobedi na izborima menja sve činovnike i postavlja svoje. Od 1883. uveden je „merit system“ u kojem se činovnici ostavljaju po zasluzi i na taj način se ide ka demokratizacij uprave, odnosno ka nekorumpiranoj vladi“, zaključuje Vučetić.

Divlji zapad i stripovi

Otvorenost Srbije ka američkoj kulturi javilla se mnogo pre „dobrih starih“ vremena socijalizma. „Ono što su naše generacije proživele, kao i one posle Prvog svetskog rata, je fascinacija Divljim zapadom. Cirkus Bafalo Bil je došao još 1906. u Pančevo, pa su svi pohrlili da ga vide“, navodi Biljana Vučetić. Osim u muzici i filmu, poznat je i uticaj stripova – Miki Maus se prvi put pojavio u Jugoslaviji 1932. kao Mika miš, a stripovi o Bafalo Bilu, Divljem Bilu Hikoku, Polu Banjanu, Džoni Jabukovom semenu takođe govore o pionirskom duhu Divljeg zapada. Svojevremeno je bio veoma popularan strip „Bringing up father“, kod nas preveden kao Porodica Tarana, koji je izlazio u Večernjim novostima.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD