Daleko od Manausa

Nastojati proniknuti u tu „magiju luzofonije“ možda jeste na prvi pogled Sizifov posao, ali kada se prisetite svih veza sa ove zemlje sa Brazilom, Afrikom i još nekim delovima Dalekog istoka (Goa, Makao), onda shvatite da ste pred putovanjem u nešto novo i nepoznato, a kontradiktorno, opet blisko i negde „već viđeno“. Srećom luzofona književnost se u nas prevodi i to dobro. Ovdašnji izdavači, hvala dragom Bogu, imaju sluha za ovu književnost i njene izvedenice. Portugalski, brazilski, afrički spisatelji koji pišu na portugalskom imaju svoju vernu publiku. Još zanimljivije je to što njih objavljuju svi: od velikih komercijalnih izdavača koji objavljuju baš sve ne obazirući se mnogo na kriterijume (porfit je jedan jedini), do manjih izdavača koji imaju izgrađen kriterijum, te decenijama unazad otkrivaju našim čitaocima nove autore, znajući unapred da to što objavljuju neće završiti na nekoj od listi „najprodavanijih uspješnica“ (da ne kažemo bestselera) već „rizikuju“ imajući svest o tome da neke knjige, moraju biti objavljene, ako ništa drugo, ono zbog očuvanja mentalnog zdravlja. Upravo jedan takav naslov mi je došao do ruke. Reč je o odličnom romanu Fransiska Žozea Vijegasa „Daleko od Manausa“ (Izdavač Dereta, prevod s portugalskog Vesna Stamenković). Pred čitaocem je 400 strana odličnog romana koji vredi pročitati. Treba reći i to da je ovo knjiga koju je izdavač predstavio ovako: „Pisana jezikom detektivskog romana, knjiga Daleko od Manausa krši pravila ovog žanra i uzdiže se u visoku književnost, pripovedajući nam o isprepletanim sudbinama, o portugalskoj samoći i melanholiji (saudade), nalik na staru, pomalo izbledelu fotografiju zemlje koja se prepustila sanjarenju o vlastitoj prošlosti dok polako tone u zaborav.“ Izdavač je potpuno u pravu. Vesna Stamenković je uspela vešto da na srpski prenese sveobuhvatnu slojevitost i tu divnu „melanholičnost“ portugalske rečenice. Nije me mrzelo da po internetu jurim prvo poglavlje i sravnim ga sa prevodom budući da me je zanimalo kako je prevodilac iznašao neka jezička rešenja. U tome je uspeo. Sve počinje ovako: Nepoznati muškarac pronađen je mrtav u bezličnom, iznajmljenom stanu u predgrađu Porta. Beli zidovi stana bez uspomena i ličnih predmeta ne govore puno toga detektivu Ramosu. Baš kada je pomislio da ima „leš koji niko neće“, posećuje ga poznanik iz mladosti, kapetan Portokarero, sada veoma moćan advokat koji raspolaže dragocenim podacima o pokojniku. Žrtva je imala na računima ogromne svote novca, sestru koja se priključila terorističkoj organizaciji, a potom nestala, vanbračnog sina i pasoš išaran pečatima. Žaime Ramos prati tragove koji će ga voditi kroz Portugal, najudaljenije egzotične krajeve Brazila i sećanja na krvavi rat u Angoli i Gvineji. Dakle, boljeg čitanja od ovog za ulazak u leto nema.