Moja baka bila je prva žena koja je studirala matematiku i fiziku na Univerzitetu u Beču. Kada je diplomirala, 1905, univerzitet ju je nominovao za njihovo najveće priznanje, nagradu koja podrazumeva poklanjanje prstena sa ugraviranim inicijalima cara. Nijedna žena prethodno nije nominovana za ovo priznanje.
Više od veka kasnije neko bi mogao da pomisli da smo do sada prevazišli verovanja da žene nisu podesne za najviši stepen obrazovanja, bilo koje oblasti studiranja. Uznemirujuća je vest, stoga, da je više od 30 iranskih univerziteta zabranilo ženama da pohađaju više od 70 smerova počev od inženjeringa, nuklearne fizike i kompjuterskih nauka do engleske književnosti, arheologije i biznisa. Prema rečima Širin Ebadi, iranske pravnice, aktivistkinje za ljudska prava i dobitnice Nobelove nagrade, ograničenja su deo vladine politike da ograniči mogućnosti žena izvan zemlje.
Zabrane su naročito ironične ako se ima u vidu da Iran ima najveći procenat, prema podacima UNESCO, muškaraca i žena koji studiraju u inostranstvu. Prošle godine, žene su činile 60 odsto svih studenata po stopi prolaznosti na ispitima, dok žene takođe dobro prolaze i u tradicionalno dominantnim muškim disciplinama poput inženjeringa.
Neki tvrde da idealna ravnopravnost polova predstavlja naročito kulturno stanovište i da mi zapadnjaci ne treba da pokušavamo da namećemo naše vrednosti drugim kulturama. Istina je da iranski spisi na različite načine dokazuju superiornost muškaraca nad ženama. Ali, isto bi se moglo reći i za jevrejske i hrišćanske spise; pravo na obrazovanje, bez diskriminacije je garantovano u nekoliko međunarodnih deklaracija i ugovora, kao što su Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, sa kojom se saglasila većina zemalja, među kojima i Iran.
Diskriminacija žena je deo šireg obrasca zvanične nejednakosti u Iranu, naročito protiv onih koji nisu ni muslimani ni članovi jedne od tri manjinske religije – zaratustrizam, judaizam i hrišćanstvo – priznate u iranskom ustavu. Da bi se upisali na fakultet, na primer, najpre treba da se deklarišete kojoj od četiri priznate religije pripadate. Ateisti, agnostici ili članovi iranske bahai zajednice nisu prihvatljivi.
Zamislite kako bi reagovali ako bi neko pokušao da opravda rasnu diskriminaciju tvrdeći da je pogrešno nametati jednu kulturu drugima. To je, uostalom bila godinama „kultura“ u nekim delovima SAD po kojoj bi ljudi afričkog porekla trebalo da sede u zadnjem delu autobusa i idu u odvojene škole, bolnice i univerzitete.
Bila je to „kultura“ aparthejda u Južnoj Africi prema kojoj su crni ljudi trebalo da žive odvojeno od belaca i za njih su važile drugačije, inferiornije obrazovne mogućnosti. Ili, da budemo precizniji, bila je to kultura belaca koji su imali moć na ovim mestima u to vreme.
Isto važi i u Iranu. Vladari zemlje su sve muškarci i muslimani. Poziv vrhovnog lidera ajatolaha Alija Hameneija iz 2009. na „islamizaciju“ univerziteta doveo je do izmene nastavnog programa i zamene pojedinih akademika konzervativnijim ličnostima. Pre dva meseca, Hameneji je izjavio da bi Iranci trebalo da se vrate tradicionalnim vrednostima i imaju više dece – što ima jasnu implikaciju o ulozi žene.
Međunarodne sankcije protiv Irana koje su trenutno na snazi imaju za cilj da spreče režim da napravi nuklearno oružje a ne da ih ubedi da okončaju diskriminaciju protiv žena ili na religijskoj osnovi. Nema masovnijeg bojkota iranskih univerziteta ili njihovih proizvoda, kao što je bilo protiv aparthejda u Južnoj Africi. Čini se da mi i dalje uzimamo seksualne i religiozne diskriminacije manje za ozbiljno nego što uzimamo rasne i etničke diskriminacije.
Možda smo više spremni sa prihvatimo da su biološke razlike između muškaraca i žena relevantnije za ulogu koju igraju u društvu. Postoje takve razlike ali one nisu isključivo fizičke. Stoga ne bi trebalo da prenagljujemo u zaključku da su većina inženjera muškarci, jer bi u tom slučaju mogli diskriminisati žene. Možda više muškaraca od žena žele da budu inženjeri. To je, međutim, sasvim drugo pitanje od toga da li bi ženama koje žele da postanu inženjeri i kvalifikovane su da studiraju inženjering trebalo uskratiti priliku da ostvare svoju ambiciji. Eksplicitnim sprečavanjem žena da pohađaju nastavu koja je otvorena za muškarce, Iran je preduzeo korak koji je neodrživ kao rasna diskriminacija, i koji bi trebalo osuditi isto kao i nasilno ponašanje.
Autor je profesor bioetike na Prinstonu i počasni profesor na Univerzitetu Melburn
Copyright: Project Syndicate, 2012.
www.project-syndicate.org
Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
