Deficit para i saveznika

„Da se nije malo preuranilo sa tim crvenim tepihom ispred Bele kuće i toliko počasti za nekoga ko se, u najboljem slučaju, može označiti samo kao naš neodlučni partner u Evropi?“, oglasio se indikativnim komentarom na tu temu vašingtonski Post (i dalje, inače, primetno naklonjen Obami i njegovim demokratima). Uz propratno upozorenje da je na tu silnu, isforsiranu počast za gošću iz Berlina potrebno gledati pre svega kroz prizmu „partnerskog deficita“ kao problema s kojim se širom sveta sve više suočava Obamina administracija.

Shodno tome, sudeći prema većini eksperata koji se bave globalnom pozicijom i rejtingom najmoćnije sile sveta, na najprestižniju američku medalju gošći iz Berlina potrebno je, pre svega, gledati kao na neko „podsticajno priznanje“ – poput one Nobelove nagrade za mir iz 2009, dodeljene Baraku Obami (na zaprepašćenje međunarodne javnosti) u vreme kad još nije bio sastavio ni godinu dana za kormilom u Beloj kući. Konkretno: ne kao potvrdu ili ilustraciju zadovoljstva SAD sadašnjom saradnjom sa Nemačkom – već prevashodno kao iščekivanja našta se računa u budućnosti. I to ne samo onoga što bi trebalo neposredno da se uradi, već i svega ostalog našta se dalje računa i očekuje u saradnji i sa svim saveznicima i partnerima širom sveta.

Bilo kako bilo, poseta Merkelove (bez obzira što je to bio njihov čak deseti susret, u raznom varijantama, posle Obamine inauguracije, januara 2009) ukazala je i potvrdila u najširoj javnosti kao jedan paradoksalni, vrlo izraženi vid partnerskog deficita, koji počeo da primetno obeležava predsednički opus ovog inače multilateralno opredeljenog američkog predsednika. Kad se ostave po strani zdravice sa svečane večere i diplomatski protokol sa zajedničke konferencije za štampu, „uznemirujuća stvarnost“ (kako ju je okarakterisao Njujork tajms) izbila je na videlo već prošlog petka u Berlinu, gde je odlazeći šef Pentagona Robert Gejts javno upozorio da su se SAD već umorile „boreći se za Evropljane koji ne pokazuju spremnost da ponesu svoj deo rizika i troškova te zajedničke borbe“.

Pored sijaset primera iz bliže i dalje prošlosti, tekuća anemična NATO misija u Libiji pominje se na nadležnim vašingtonskim adresama (sasvim otvoreno i sve oštrije, iz dana u dan, naročito u Kongresu) kao primer kako američki saveznici izbegavaju da iole ravnopravnije ponesu zajednički teret održavanja međunarodne bezbednosti. „I dalje su u opticaju izanđale floskule o američkoj dominaciji, dok se, s druge strane, u akciji protiv Gadafija iskazuje odsustvo njihove stvarne želje za neophodnim liderstvom“, ocenio je iskusni republikanski senator Ričard Lugar. Tim povodom on je posebno upozorio na potencijalne opasnosti dosadašnjeg „jalovog britansko-francuskog liderstva u libijskoj operaciji“, uz završnu primedbu, u tom kontekstu, da primetno odsustvo nemačke podrške u ovom slučaju posebno ukazuje na „ozbiljne slabosti“ proklamovanog NATO sistema kolektivne odbrane.

S tim u vezi, neke cifre (vezane za dolarske milijarde) počinju poslednjih dana sve češće da se pominju kao apsolutno glavno obrazloženje za tekući pritisak Vašingtona na saveznike iz Atlantskog pakta da se najzad krene ka koliko-toliko uravnoteženijem budžetom „odbrambenog saveza demokratskog sveta“. Za budžet Pentagona u sledećoj fiskalnoj godini (počinje 1. oktobra) Obamina administracija je, naime, zatražila 553 milijarde dolara, što je negde na nivou onoga što je Kongres odobrio za 2011. Problem je, međutim, na drugoj strani: SAD pokrivaju čak dve trećine budžeta zajedničke odbrane koji obuhvata 27 ostalih savezničkih država iz NATO, što je proporcija koju u ovoj sadašnjoj fazi ekonomskog posrtanja, velike nezaposlenosti i opšte besparice ovde više niko nije spreman dalje da toleriše u daljem nadgornjavanju na tom terenu sa „tradicionalnim saveznicima“.

Ni predsednik, čija je reč oko toga poslednja, a još manje stotine miliona Amerikanaca koji će te cifre i te kako imati u vidu kad novembra iduće godine budu odlučivali o njegovom produženom boravku u Beloj kući.