Hoće li Džonson postati premijer Britanije

Bivši novinar, poznat i kao „plava granata“, skoro svaku igru igra po sopstvenim pravilima. Većina savremenih političara govori dosadnim jezikom birokratije i menadžmenta. Ali ne i Boris, koji je nedavno opisao lidera koalicione manjinske stranke Nika Klega kao „kondom“. Kroz doba moralne čednosti, Boris se provlači sa brojnim aferama i iskrenom naklonošću prema suprotnom polu. (Tokom Olimpijskih je igara poetično opisao odbojkašice na pesku kao „svetlucave, vlažne vidre“).

I u politici radi stvari na svoj način. Boris kao gradonačelnik smislio je jedinstven spoj: on je za slobodno tržište, za slobodnu imigracionu politiku, socijalno liberalan i odlučan da radi po svome. Olimpijske igre bile su gromoglasan uspeh, kao i „Borisovi bicikli“, koje svako može da rentira za male pare i ostavi na pultu kad mu više nisu potrebni. Takođe, naručio je prelepe nove crvene dabldekere koji stanovnike Londona podsećaju na stare Rutmaster autobuse. Ljudi naročito uživaju u mogućnosti da, kao nekada, uskaču i iskaču iz autobusa kad god im odgovara, pošto je zadnji ulaz otvoren. Zvaničnici iz redova laburista žalili su se da su novi autobusi „opasnost po zdravlje i nebezbedni“ i da nisu prilagođeni invalidima. Ali javnost ih voli, a kritičari zvuče prosto dosadno i bez smisla za humor – suprotno Borisu.

Humor je njegovo najubitačnije oružje. London, sa svojim velikim socioekonomskim podelama, inače glasa za laburiste, pa ipak, ovaj konzervativni proizvod Itona i Oksforda uspeo je da dva puta bude izabran za gradonačelnika. Humor daje oštricu njegovom snažnom intelektu, što može biti hendikep za britanskog političara. Zato se uvek šali na svoj račun, te tako deaktivira bombe privilegovanosti i inteligencije. Na pitanje da li bi želeo da postane premijer, odgovorio je: „Realne šanse da postanem premijer su za nijansu veće od toga da me obezglavi frizbi, oslepi čep sa flaše šampanjca, da ostanem zaključan u pokvarenom frižideru, ili da se reinkarniram kao maslinka“.

Svi koji poznaju Borisa, ipak, misle da on očajnički želi da bude premijer, a da su šanse da se to dogodi znatno veće od onih da se na ovaj svet vrati kao maslinka. Prema rečima kolumniste Telegrafa i bivšeg urednika političke redakcije Spektejtora (u vreme dok je Boris bio urednik tog časopisa), Pitera Oborna, „Boris je briljantan političar koji je britansku politiku oplemenio sa mnogo novih izuma. Veoma je moguće da postane premijer, možda čak i da nasledi Kamerona. Bio je veoma uspešan gradonačelnik i bije ga glas da poseduje „genijalni um“. Konzervativan je, podržava slobodno tržište i ima stepen harizme koji je krajnje neuobičajen u britanskoj politici“.

„Što se tajminga tiče, moraće da čeka izbore 2015. godine, pošto nema manevarskog prostora dok je gradonačelnik Londona. Verujem da će sačekati da Kameron podnese ostavku ili ga neko izazove“.

Kameron i Boris bili su generacija i na Itonu i na Oksfordu (kao i u slavnom klubu Bulingdon), ali je Kameronu neugodno jasno da je njegov kolega sa klase u javnosti i većem delu stranke znatno popularniji. Dok Kameron deluje otuđeno od prosečnog čoveka, Boris je sposoban da se približi ljudima svih klasa svojim obezoružavajućim šarmom. Ipak, prema rečima prijatelja, svestan je da će, ako izazove Kamerona, biti shvaćen kao atentator, dok su mu draži izgledi da upadne u Dauning strit 10 nekim spletom srećnih okolnosti.

Međutim, Borisa ne vole svi torijevci, i sporadično ga optužuju za frivolnost, egomaniju i uživanje u društvenim privilegijama. Poslanik sa desnog krila konzervativaca kaže: „Boris je dokazao da je popularan, vole ga širom Londona, ali da li je njegov jedinstveni stil privlačan i glasačima van metropole i socijalno liberalnijem Londonu, još uvek je sasvim nepoznato. Takođe, pod znakom pitanja je da li Konzervativna stranka želi da izabere još jednog starog Itonjanina za lidera. Još jedan od izazova koji ga čekaju je da sačuva svoje veze sa Konzervativnom parlamentarnom grupom. Dok je gradonačelnik Londona, njegov odnos sa konzervativnim poslanicima veoma je ograničen. To je njegova slaba strana, pošto su oni važni glasači. Boris je čovek mnogih talenata, ali da li je dovoljno ozbiljan za vrhunske poslove još nije odlučeno u glavama mnogih konzervativnih poslanika i aktivista.

Dakle, bilo sa funkcije ministra u budućoj konzervativnoj vladi, ili možda sa mesta sledećeg lidera konzervativaca, možemo očekivati još mnogo toga od ove sjajne zvezde britanske politike.

Bler, „mešavina Hudinija i masnog praseta“

Boris je stekao prijatelje u Srbiji kada je podsetio Britance da je nemački militarizam, a ne delo Gavrila Principa u Sarajevu 28. juna 1914. godine, prouzrokovao Prvi svetski rat. Početkom godine gradonačelnik je rekao: „Drugi svetski rat je neminovno proizašao iz Prvog. Za oba rata teret odgovornosti leži na nemačkim ramenima. To je činjenica koju danas ne smemo zaboraviti. Ne samo zato što je to istina već za dobrobit Nemačke 2014. godine.“

Bio je to odgovor na reči laburiste Tristama Hanta, koji je nagovestio da je rat bio posledica srpskog delovanja, koliko i opšteg porasta militarizma za šta bi svi trebalo da budu odgovorni.

Zapravo, Boris ima brojne veze sa Balkanom. Srpski nacionalisti možda će biti razočarani činjenicom da je jedna strana gradonačelnikove porodice turske krvi. Možda će ponovo osvojiti nekoliko poena za živopisan opis Tonija Blera, koji je podržavao NATO kampanju 1999. godine: „On je mešavina Harija Hudinija i masnog praseta. On je jedva čovek u svojoj neuhvatljivosti. Srediti Blera je kao pokušaj da pribodeš gumenu bombonu za zid.“

Kao mlad novinar izveštavao je sa balkanskih ratišta. Njegov fikser se seća: „Boris je spavao u odelu dok smo bili na putu, i uvek je delovao izgužvano.“ Da li je to gradonačelnikova navika i danas, ne znamo, ali svakako izgleda kao da je upravo ustao iz kreveta.

Međutim, evo i dubljeg uvida u borisizam: on kombinuje kosmopolitizam sa patriotizmom. Ne vidi ništa kontradiktorno u tome da napada obimnost i birokratiju Brisela, a da oberučke prihvata imigrante iz novih članica EU, kao i da nas podseća na neprijatne istorijske činjenice, ne spuštajući se na nivo demagoga.