Kraj mita o sigurnosti

Prizor koji gledamo na televizijskom ekranu podseća na Kurosavin film. Ali nije film. Izbili su novi problemi na nuklearnoj elektrani u Fukušimi. Gotovo da je nestala sva voda iz bazena za hlađenje nuklearnih reaktora, a pečurka beličastog dima se izvija visoko u nebo. Radioaktivni zraci, takozvane blede uspomene. Blještavo crvenilo koja se pojavljuje u Kurosavinom filmu nenametljivo nam otkriva misteriju uspomena koje blede.

Raste napetost i bojazan među stanovništvom glavnog grada. Stepen radioaktivnosti je povećan, ali sva merenja pokazuju da je reč o minimalnim brojkama. Mediji prenose kako se vojne snage, vatrogasna i druge specijalne službe Japana bore sa vremenom kako bi se sprečilo izbijanje nuklearne katastrofe. Izgubljen je „mit o neprikosnovenoj bezbednosti i sigurnosti“ Japanskog naroda.

17. mart

Nagano i Šizuoka prefekture potresa novi zemljotres jačine šest stepeni Rihterove skale. Treperi televizijski ekran na kojem traje prenos najnovijih vesti. Mogu se videti kolone automobila na benzinskim pumpama, kao i manje kolone majki sa decom kako nevoljno napuštaju Tokio. Porodice kako tragaju za svojim najbližima u zgarištima ispod nagomilanih ostataka sravnjenih kuća. A onda, na trenutak se gubi ton i slika, pre nego što ćemo ugledati lice japanskog cara koji se obraća naciji putem video zapisa. Car je sve građane pozvao na pribranost i solidarnost. On se obratio naciji baš kao što je to učinio i njegov prethodnik po okončanju Drugog svetskog rata.

Glas cara koji dominira studijom sažima celokupnu poetiku ove zemlje. O čemu god da govori, makar i o onome o čemu se ne može puno reći, ta potreba za govorom o nerecivom, bez mnogo oklevanja odgovara na hermetičnost situacije i daje snagu autonomnosti ljudskog duha koji se sada ponaša po zakonima „prave stvarnosti“ pokazujući nadljudsku moć.

Ništa ne može sprečiti japanski duh da ponovo prohoda poljima svetle budućnosti i povrati ravnotežu u svojoj jasnoj i čistoj viziji života.

18. mart

Prošlo je tačno nedelju dana od izbijanja zemljotresa. U nuklearnoj elektrani Fukušima još traje borba između vode i vatre. Potomci naučnih dostignuća kao da su zaboravili na svoje očeve, na one koji su ih sa ljubavlju stvarali i brižno odgajali. Nuklearno oružje skriva jezivu istinu o mogućnosti okončanja ljudskog roda.

Naslov „Fukušima fifti“ ili „Pedeset Fukušijamaca“ osvanuo je u Njujork tajmsu podsećajući nas na hrabrost pedeset članova specijalne službe, heroja XXI veka koji se izlažući se opasnosti od radioaktivnog zračenja neustrašivo bore sa vatrom koja divlja opustošenom elektranom.

Sve je u njihovim rukama. A oni su u rukama sudbine. I ko sada plaća račune?

Posleratni prizori

Japanci već šezdeset i šest godina žive svoj „posleratni“ život. Mnogi bi ovde sa sigurnošću prokomentarisali kako je posleratno vreme već moralo biti zapečaćeno kao deo prošlosti ili istorije, ali savremeni Japanci izgleda da nemaju bolji termin kojim bi mogli opisati sadašnji trenutak nego kao „posleratni“.

Tokom posleratnih godina Japan je izgubio mnogo toga. Veći deo svog posleratnog života Japanci su se bezuspešno trudili da pripreme situaciju u kojoj bi njihovo priznanje prošlosti moglo barem zazvučati zastrašujuće ili moralno nepodnošljivo. Ali nije im to polazilo za rukom sve do sada. Žrtva koju su i sami podneli, najpre oterani u pakao i rat za bolju budućnost, a potom osuđeni za to delo koje su načinili pod naredbom istih onih koji im sada sude. Haotična bežanija od stvarnosti i tupkanje u mestu, a onda pad u „američko zarobljeništvo“. Japanci se izgleda nisu najbolje snašli u celoj tarapani oko tog famoznog „priznanja“. Naime, oni su prihvatili svoju prošlost samo kada je reč o odnosu sa spoljnim svetom, ali nikada nisu sami sebi priznali to iskustvo.

Prizori iz ovog, za sada, podnošljivog pakla koji je zadesio Japan: ruševine nastale kao posledica cunamija, izbeglički kampovi, zima i nedostatak hrane uklapaju se u savremeno portretiranje posleratnih godina u Japanu sredinom XX veka. Kolektivna otupelost i samozaborav „poraženih“ kao da su zahvaljujući trenutnim događajima ponovo oživeli. Japancima kao da je potreban još jedan rat kako bi raskrstili sa prethodnim.

Solidarnost i osećaj žrtvovanja koji pripadnici ovog naroda nose u sebi tera suze na oči. Ključno je to da je Japan svoj životni obračun sa prošlošću započeo od samog sebe. To je rezultiralo kako brojnim kulturnim i naučnim dostignućima, bez kojih se uopšte ne bi mogli zamisliti Japan i svet kakve poznajemo, tako i ukupnim angažovanjem Japana, koje je znalo biti svakakve prirode, ponekada ishitreno i preterano, ponekada sasvim neupečatljivo, ali suštinski stalno je doprinosilo čistijoj atmosferi kako u samom Japanu tako i širom sveta.

Trenutni događaji ozbiljno su uzdrmali Japan. Međutim, upućenost na sopstveni izraz, razmotavanje sopstvenog klupčeta, način na koji će sve to biti ispričano, dakle prizori „anplagiranja“ iz sistema u kojem smo se ne znamo kako našli „plagirani“, je ono što treba pre svega da nas zanima.

Reči kojima su država i mediji pozvali japanski narod na istrajnost u borbi sa sablasnim monstrumom nisu metafora. Te reči podsećaju na poznatu ratnu retoriku, jer trenutna situacija Japance podseća na istinski rat. A rat je možda jedina nada japanskom narodu da se probudi iz višedecenijskog sna, kako je u svom članku koji je objavljen pre četiri godine u političkom magazinu naveo mladi japanski kritičar. „Potrebno nam je nešto što bi moglo prekinuti ovu učmalost (ekonomsku i političku) i pokrenuti stvari. Rat bi mogao biti jedna solucija“, podvlači on.

Katastrofa koja je zadesila Japan podseća na pojavu tigra u poeziji Vilijama Blejka. Pojavu koja istovremeno budi strah i nadu. Strah od destruktivne moći koju poseduje, i nadu da bi iz te destrukcije mogao da se probudi novi, bolji život. Sa jedanaestim martom Japan je doživeo vrhunac „posleratnog doba“. Posle jedanaestog marta „posleratno“ je, ako ga još ima, nešto sasvim drugo.

Nama ne preostaje ništa drugo nego da ostanemo u ulozi svedoka u raspletu događaja još jedne istorijske intrige. Ostaje nam da se molimo za spokoj duša stradalih i brz i uspešan oporavak japanskog naroda i države.