Mere štednje su potpuna katastrofa

Mere štednje nisu dale rezultate. Ali su njihovi zagovornici voljni da proglašavaju pobedu na osnovu najslabijeg mogućeg dokaza – ekonomija više ne propada, tako da mora da mere štednje daju rezultate! Ali ako je to referentna tačka, mogli bismo da kažemo da je skakanje s litice najbolji način da se siđe s planine; naposletku, zaustavljen je pad.

Svaki pad dođe do kraja. Uspeh ne treba meriti činjenicom da na kraju nastupi oporavak, već time koliko se brzo on ustaljuje i kolika je šteta pričinjena ekonomskim padom.

Gledano iz te perspektive, mere štednje su potpuna i apsolutna katastrofa, koja je sve očiglednija, pošto se ekonomije EU ponovo suočavaju sa stagnacijom, ako ne i sa trećim talasom recesije, pri čemu su rekordne stope nezaposlenosti i realni BDP po glavi stanovnika (usklađen s inflacijom) u mnogim zemljama i dalje na nižem nivou nego pre recesije. Čak i u zemljama s najboljim ekonomskim učinkom, kao što je Nemačka, rast od krize 2008. je toliko spor da bi se u drugim okolnostima smatrao izuzetno slabim.

Najpogođenije zemlje su u depresiji. Nijednom drugom rečju se ne može opisati ekonomija poput one u Španiji i Grčkoj, gde gotovo jedan od četvoro ljudi i više od 50 odsto mladih ne može da nađe posao. Reći da lek deluje jer je stopa nezaposlenosti umanjena za par procentnih poena ili zato što se može videti iskrica neznatnog rasta slično je tvrdnji srednjovekovnog brice da puštanje krvi deluje zato što pacijent još nije umro.

Ekstrapolirajući skroman rast Evrope od 1980. pa nadalje, moji proračuni pokazuju da je proizvodnja u evrozoni danas više od 15 odsto niža nego što bi bila da nije došlo do finansijske krize 2008, što ukazuje na gubitak od oko 1,6 biliona dolara samo ove godine i na kumulativan gubitak od više od 6,5 biliona dolara. Ono što još više zabrinjava jeste to što se taj jaz povećava, a ne smanjuje se (kako bi se očekivalo nakon stagnacije, kada je rast obično brži nego obično jer ekonomija nadoknađuje izgubljeno).

Prosto rečeno, duga recesija smanjuje potencijalni rast Evrope. Mladi ljudi koji treba da gomilaju znanje to ne čine. Preovladavaju dokazi da se oni suočavaju sa izgledima znatno nižih životnih prihoda nego u slučaju da su stasali u periodi potpune zaposlenosti.

U međuvremenu, Nemačka prinuđuje druge zemlje da slede politiku koja slabi njihovu ekonomiju i demokratiju. Kada građani stalno glasaju za promenu politike, a malo je političkih pravaca koji su građanima važniji od onih koji utiču na njihov životni standard, ali im je rečeno da se ta pitanja određuju negde drugde ili da nemaju izbor, pate i demokratija i vera u evropski projekat.

Francuska je glasala da se promeni kurs pre tri godine. Umesto toga, biračima je data još jedna doza mera štednji koje pogoduju kompanijama. Jedan od najduže održanih predloga u ekonomiji jeste multiplikator izbalansiranog budžeta, gde istovremeno povećanje poreza i potrošnje podstiče ekonomski rast. A ako su meta poreza bogati, a meta potrošnje siromašni, multiplikator može da bude naročito visok. Ali francuska takozvana socijalistička vlada smanjuje korporativne poreze i smanjuje potrošnju, što je recept koji gotovo sigurno slabi ekonomiju, ali dobija pohvale od Nemačke.

Postoji nada da će niži korporativni porezi podstaknuti investicije. To je čista glupost. Ono što odvraća investicije (i u SAD i u Evropi) jeste nedostatak potražnje, a ne visoki porezi. Zapravo, s obzirom da se većina investicija finansira dugom, i da se isplate kamata mogu odbijati od poreza, nivo korporativnog oporezivanja malo utiče na investicije.

Slično tome, Italija se podstiče da ubrza privatizaciju. Ali premijer Mateo Renci ima zdrav razum da shvati da prodaja nacionalne imovine po izuzetno niskim cenama ima malo smisla. Dugoročna razmatranja, a ne kratkoročne finansijske nedaće, treba da odrede aktivnosti u privatnom sektoru. Ta odluka treba da bude zasnovana na tome gde se aktivnosti sprovode najefikasnije, najbolje služeći interesima većine građana.

Privatizacija penzija, na primer, pokazala se skupom u zemljama koje su se podvrgle tom eksperimentu. Pretežno privatni zdravstveni sistem u Americi najneefikasniji je na svetu. To su teška pitanja, ali je lako pokazati da prodaja državne imovine po niskim cenama nije dobar način da se dugoročno poveća finansijska snaga.

Sva patnja u Evropi, koja je naneta u službi ljudske lukavštine, evra, još je tragičnija jer je nepotrebna. Iako se gomilaju dokazi da mere štednje ne daju rezultate, Nemačka i druge grabljivice udvostručuju ulog za to, stavljajući na kocku budućnost Evrope na davno diskreditovanoj teoriji. Zašto obezbediti ekonomistima više činjenica da bi dokazali stav?

Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i profesor na Univerzitetu Kolumbija