Naš rat protiv islama mržnje

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

A Vals je bio u pravu i 4. aprila kada je upozorio na opasnost ideološke pobede salafizma, doktrine koja određuje džihadizam, koja Evropu (a u Evropi Francusku) smatra najboljim tlom za prozelitizaciju.

     Francuske vlade koje su se smenjivale jedna za drugom u periodu od tri decenije odbacile su obavezu da se angažuju u ovoj debati. Ali iako je pasivnost možda mogla da obezbedi društveni mir na kratke staze, omogućila je da vrednosti, koje nisu vrednosti republike, puste korene u velikim područjima francuskih gradova. To je pratilo namerno slepilo, pošto su vlade odbijale da priznaju da je militantni islamski fundamentalizam zapravo islamofašizam, treća globalna varijanta totalitarizma, koju tvrdokorni kritičari osuđuju četvrt veka.

     Neuspeh vlade bio je podupret saučesničkom kratkovidošću koja je odnela prevagu u ekstremnim redovima političkog spektruma. Marina le Pen, liderka ekstremno desničarskog Nacionalnog fronta, je 2012. spojila religiozni simbol, odnosno kipu, i politički amblem, odnosno veo. A baš ovog meseca je Ester Benbasa, senatorka iz partije Zeleni, iznela tvrdnju da mini-suknja nije manje odbijajuća od čadora. Šta Le Penova i Benbasova rade ako ne čine prihvatljivim oblik varvarizma čije ponekad ljudsko lice ne treba nikad da dozvoli da zaboravimo da ljudi ubijaju, sakate i siluju u njegovo ime?

     Problem čini još većim dobro poznata prednost koju ekstremisti imaju u odnosu na umerenjake zbog toga što najglasnije viču. Kao što su montanjari nadglasali žirondince u Zakonodavnoj skupštini za vreme Francuske revolucije, pomahnitali džihadisti nadglasavaju veliki broj muslimana koji ne žele ništa više nego da se ostave na miru da praktikuju svoju veru u miru i uz poštovanje drugih i zakona.

     I konačno, tu je malodušna nesigurnost u prethodne stavove koje imamo tendenciju da uviđamo kod naših lidera kad god verski fanatici stigmatizuju one koji ih uvrede. Juče je to bio indijski romanopisac Salman Rušdi; danas je alžirski romanopisac Kamel Daud. Prva refleksna reakcija prevelikog broja lidera u takvim vremenima jeste ponovna stigmatizacija žrtava tako što ukazuju da su to sami tražili.

     U svakom slučaju, rezultat je jednostavan; udovoljavanje nasilnom radikalizmu samo podstiče još nasilnog radikalizma. Kao posledica toga, shvatamo da smo u nezvaničnom stanju intelektualne hitnosti, što je nažalost okidač za vanredno stanje koje naše vlade proglašavaju nakon terorističkih napada.

     Za hvatanje u koštac s tom hitnošću najpre je neophodno govoriti i raditi suprotno od onoga što se često radilo i govorilo. Preciznije, moramo da iznesemo svoj stav u lice. Islamista može da bude izgubljeni musliman ili musliman koji je zastranio, ali je on ili ona svejedno musliman. Moramo da prestanemo da stalno ponavljamo da ovi izopačeni muslimani nemaju „ništa sa islamom“.

     Drugim rečima, moramo da priznamo da su dva islama zarobljenja u borbi na smrt i da zbog toga što je bojno polje planeta, a rat predstavlja pretnju za vrednosti koji prigrljuje Zapad, ta borba nije samo stvar muslimana.

     Čim to uradimo, moramo da se posvetimo identifikovanju, razmrsivanju i otkrivanju mreža islamističke mržnje i terora istom energičnošću i dovitljivošću koja se sada primenjuje na otkrivanje globalnih šema utajivača poreza. Koliko dugo ćemo morati da čekamo na „Panamska dokumenta“ salafizma? Šta sprečava velike listove da iz mračne mreže isteraju Mosak Fonseke globalnog džihada i njegove kriminalne ofšor kompanije?

     Takođe moramo da pomažemo, ohrabrujemo i ideološki naoružavamo muslimane koji odbacuju islam mržnje zarad islama koji poštuje žene, njihova lica i njihova prava, kao i generalno ljudska prava. Nije li to ono što smo radili u ne tako dalekoj prošlosti kada je reč o hrabrim ljudima koje smo nazivali disidentima u sovjetskom svetu? I zar nismo bili u pravu u to vreme što smo ignorisali one koji su nam govorili da su disidenti manjina koja nikada neće odneti prevagu nad kao stena jakom ideologijom komunizma?

     To znači zaštitu i odbranu Dauda (da uzmemo samo jedan aktuelan primer), pisca muslimanskog porekla koji piše na francuskom, a koji je ukazivao da oni koji traže utočište u Evropi bi dobro uradili ako bi naučili da poštuju evropske vrednosti. Zbog toga je Daud okovan dvostrukom fatvom – jedna je njegove „braće ubica“, da pozajmimo frazu od alžirsko-francuskog novinara Muhameda Sifauija, a druga je nekolicine navodno progresivnih i antirasističkih francuskih intelektualaca koji su ga optužili za „recikliranje većine otrcanih klišea orijentalizma“ kada je apelovao na Arape da poštuju dostojanstvo žene.

     Iskreni antirasisti, antiimperijalisti i oni koji veruju u republikansku demokratiju moraju da stanu na stranu islama umerenosti i mira u njegovom ratu protiv kriminalnog islama salafista. To je rat koji u ideološkom, teološkom i političkom smislu rat koji prožima svetove, kulture i ono što s pravom možemo da nazovemo civilizacijama, od izgubljenih gradskih predgrađa Francuske do onih područja, na primer Kurdistan, Maroko, Bosna i Bangladeš, gde prosvećeni islam i dalje živi. To je u najširem smislu naš hitan zadatak. To je naš rat.

     Autor je jedan od osnivača pokreta „Nouveaux Philosophes“ (Novi filozofi). Jedna od njegovih knjiga je „Ostavljeni u mračnim vremenima: Stav protiv novog varvarizma“.