Sledeći predsednik Francuske

     Ako je verovati anketama javnog mnjenja, sledeći francuski predsednik neće biti ni Fransoa Oland ni Nikola Sarkozi, dvojica nosilaca te titule u najskorije vreme. Oland je aktuelni predsednik, ali njegov učinak je razočaravajući na gotovo svim frontovima, naročito kada je reč o hvatanju ukoštac s nezaposlenošću. Sarkozijeve šanse su uništene njegovim lošim karakterom.

Predsednik Pete republike je, prema britanskom rečniku, i monarh i premijer. On ima i simbolična i prava ovlašćenja. Sarkozi pre svega nije uspeo da dostojanstveno otelotvori republiku; Oland nije uspešan ni u predstavljanju ni u delovanju. Iskreno, čoveka koji je jednostavno „bio previše“ nasledio je čovek koji jednostavno „nije dovoljno“. Posledice tog tandema su da su očajno potrebne strukturalne reforme ostale nedovršene ili su sprovedene tek kada je bilo prekasno.

     Uticaj na Evropu nije manje razočaravajući. Još od isteka mandata Fransoa Miterana 1995. nije bilo francuskog predsednika koji je pandan nemačkom kancelaru. Rezultirajuća neuravnoteženost – nedovoljno Francuske, a samim tim previše Nemačke – jedan je od glavnih političkih problema s kojima se suočava Evropska unija.

     Teško je ne prepisivati jaz u sreći dve države rukovodstvu koje su one iskusile. U Nemačkoj je Gerharda Šredera, koji je bio orijentisan prema reformama, nasledila hrabra Angela Merkel. Nasuprot tome, u Francuskoj je nakon globalno pasivnog rukovodstva Žaka Širaka usledio Sarkozijev, jedan energičan, ali na kraju razočaravajući mandat i Olandovo neodlučno, sterilno rukovodstvo.

      Većina francuskih birača veruje da će izbori sledeće godine biti njihova poslednja šansa da povrate kontrolu nad sudbinom svoje zemlje, obnove uticaj u Evropi i uspostave novi osećaj svrsishodnosti. Neslaganje – poput onog u Sjedinjenim Državama – u vezi s tim u kom obliku treba da nastupi promena je okončano. Između reformatora i radikala je nastupila dramatična podela, između onih koji žele da naprave korenite promene iz sistema iznutra i onih – i iz redova ekstremne desnice i iz redova ekstremne levice – koji žele da menjaju sistem od spolja.

     Političkom atmosferom dominiraju dve velike pojave. S jedne strane, izgleda da je Olandova Socijalistička partija na ivici političke propasti, prilično kao Republikanska partija u SAD. S druge strane, ekstremno desni Nacionalni front i njena liderka Marina le Pen beleže stabilan uspon; u anketama javnog mnjenja partija dobija trećinu narodne podrške, najveću u zemlji, zbog čega postoji velika verovatnoća da će Le Penova ući u drugi krug predsedničkih izbora.

     Srećom, izgleda da je nivo podrške Nacionalnom frontu ograničen. Kakvu god izbornu snagu imala Le Penova u Francuskoj ili Donald Tramp u SAD, gotovo je izvesno da neće uspeti da ostvare svoje ciljeve kada je reč o najvišim pozicijama u njihovim zemljama. Populizam možda jeste u usponu, a elite možda jesu izuzetno nepopularne. Ali, ako se ne dogodi nešto užasno, kao što je niz spektakularnih terorističkih napada, razum će odneti prevagu na obe strane Atlantika.

     Pa kako razum danas izgleda u današnjoj Francuskoj? Pored Le Penove, dva najpopularnija aktera na desnom i levom spektru su najstariji, odnosno najmlađi potencijalni kandidat – Alen Žipe, koji je bio premijer za vreme Širaka, i Emanuel Makron, Olandov ministar ekonomije, industrije i digitalizacije.

     Rejting Žipea u anketama javnog mnjenja izuzetno je stabilan, a Makronov je izuzetno visok. Lako je zaključiti da bi značajna većina francuskih birača pozdravila listić sa imenima obojice na njemu – mudrog iskusnog čoveka s držanjem predsednika i njegovog mnogo mlađeg kolege kao premijera. Par bi zapravo formirao izuzetan međugeneracijski, međupartijski tim koji bi konačno možda mogao da sprovede neophodne reforme.

Velika koalicija u nemačkom stilu definitivno ne bi bila na liniji sa onim kako se politika obično praktikuje u Francuskoj, koja je navikla na strogu podelu na levicu i desnicu. Štaviše, obojica su odbacili ideju da udruže snage. Ali u politici je sve moguće.

     Makronova mladost je slabost i manjka mu podrška partijske mašine. Popularnost nije isto što i prava politička podrška, naročito ako je vaša ambicija da talasate.

Žipeovi problemi su različiti. Bolji je u projekciji moći nego u zadobijanju moći. Zbog svoje urođene stidljivosti izgleda distancirano, te se ne razlikuje od Hilari Klinton u SAD. Ali ima i univerzalan adut. S obzirom na njegove godine – sledeće godine će napuniti 72 – namerava da se kandiduje za jedan mandat i ne mora da misli na svoj reizbor. Francuska je možda već našla svog novog predsednika.

     Autor je profesor na Institutu političkih nauka u Parizu, stariji savetnik na Francuskom institutu za međunarodne poslove (IFRI) i gostujući profesor na King koledžu u Londonu.

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org