Kada novi predsednik Sjedinjenih Država bude prionuo na posao u januaru 2017, neka očigledna spoljnopolitička pitanja će ga već čekati – neka strpljivije od drugih. Neka od njih će biti konstantni problemi za koje nije potrebno praviti uvod – Severna Koreja i njene nuklearne ambicije, Kina i njene globalne ambicije, Rusija i njene pakosne ambicije i naravno, Bliski istok i njegove disfunkcionalne ambicije.
Međutim, krize koje dočekuju novog predsednika često nisu one koje bilo ko očekuje. Kada je Džordž Buš stupio na funkciju 2001, očekivao je da će povećati potrošnju na odbranu, rasporediti antiraketni sistem i ukinuti nekoliko dugoročnih multilateralnih obaveza o kontroli naoružanja. Umesto toga, administracija se suočila s pitanjima koja su bila potpuno nepredvidljiva, uključujući Avganistan i Irak, a koja su zaokupljala njenu pažnju narednih osam godina.
Ista stvar bi mogla ponovo da se dogodi kada sledeća administracija stupi na dužnost. Nameću se sledeće mogućnosti.
Počnimo sa Saudijskom Arabijom. Za sve koji pažljivo prate aktuelno previranje na Bliskom istoku, naročito slabljenje mnogih njegovih ključnih nacionalnih država i uspon ekstremističkog nasilja, žestoka kriza u Kraljevstvu nije iznenađenje. Saudijska Arabija pokazuje izuzetnu otpornost u prevazilaženju političke slabosti, često tako što koristi znatne naftne prihode da se iskupi iz nevolje i održi veliku kraljevsku porodicu koja je suštinski izvor stabilnosti.
Ta stabilnost može da traje, ali postaje sve manje zicer. Budući da cene nafte već dugo beleže pad, a novi izvori (na primer Iran) ulaze u proizvodnju, Saudijci neće smatrati izdvajanje iz finansijskih rezervi onoliko lakim predlogom koliko je to u prošlosti bio slučaj. Prema standardima mnogih zemalja, saudijske finansijske rezerve su svakako ogromne; ali su i težnje nezadovoljne javnosti, da ne pominjem sve veće regionalne probleme i osećaj režima da mora da intenzivira napore, često finansijske, za suprotstavljanje sve većem regionalnom uticaju Irana. S još jednim monarhom koji stari u liku kralja Salmana, mogao bi da se približi dan odluke Saudijaca u današnjem polarizovanom i radikalizovanom Bliskom istoku.
Onda je tu Turska. Ovaj ključni regionalni akter je u prošlosti trpeo konstantne ekonomske krize, napade hiperinflacije i povremene vojne udare, koji su, brutalni kakvi su neki bili, mnogim Turcima izgledali kao dobrodošao kratak predah od slabih vlada levog centra i desnog centra. A uprkos njenoj ekonomskoj i političkoj disfunkciji, Turska je uspela da održi pozitivan imidž, delimično zahvaljujući njenim ambicijama da se pridruži Evropskoj uniji. Uvek se činilo da nada odnosi prevagu u odnosu na dostignuća zemlje, ali je uvek važila u zapadnim krugovima za pouzdanog partnera i saveznika.
Danas, da li zahvaljujući „neoosmanizmu“ ili samo staromodnom gadnom rukovodstvu pod osetljivim autokratom (predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom) sa islamističkim tendencijama, Turska je na mnogim listama za prismotru. Njena intervencija u politici Bliskog istoka je potajna i nedostaje joj doslednost ili jasnoća.
Prvo, činilo se da Turska podržava alavitsko rukovodstvo u Siriji pod vlašću predsednika Bašara al Asada, onda je promenila stranu, pridruživši se koaliciji sunitskih arapskih država u do sada veoma neuspešnim naporima da se smeni Asad. U međuvremenu, dugogodišnji problemi Turske s njenom nemirnom kurdskom manjinom vratili su se osvetnički, pošto se Erdogan okrenuo zastrašivanju Kurda da bi ih pokorio, što je pristup koji je primenjivao na mnoge svoje protivnike kod kuće, kao i na medije i civilna društva.
Unutrašnja politika Turske se pogoršava na dnevnoj bazi, a duboke podele, koje odražavaju ukorenjene istorijske i sociološke pukotine, ne pokazuju nagoveštaje smanjenja pod rukovodstvom predsednika koji izgleda zbog temperamenta ne može da pridobije nikoga ko već nije sledbenik. Rešavanje krize u Siriji bi sigurno pomoglo Turskoj, naročito s obzirom na njenu ulogu prve destinacije za izbeglice iz tamošnjeg haosa; ali nedostaci rukovodstva koje Turci moraju da uzmu u razmatranje su ozbiljni. Turska možda može da se provuče kada je reč o njenim aktuelnim teškoćama (kao što je i mnogo puta ranije) i održi svoje jedinstvo i svrhu. Ili ne održi.
I stari problemi se mogu vratiti. Ali krize koje oni uzrokuju mogu se razlikovati u stepenu i po značaju.
Severna Koreja je jedan takav slučaj. Njen aktuelni vođa Kim Džong Un izgleda mnogo opasnije od njegovog oca Kim Džong Ila ili dede Kim Il Sunga. Tendencija režima da preti ratom svojim susedima naravno nije počela s Kimom Trećim. Najzad, njegov deda je zapravo počeo Korejski rat 1950. Ali Kimova nemarnost u kombinaciji s njegovim neprestanim naporima da izgradi nuklearno oružje može da izgura problem Severne Koreje na vrh agende novog predsednika.
Konačno, tu je Kina. Za mnoge Amerikance opasnosti koje predstavlja Kina leže u njenoj snazi. Zapravo, pravi razlog za zabrinutost nije snaga Kine, već pre slabost u začetku, koja može da gurne zemlju u krizu, kao i mnoge druge koji zavise od njenog ekonomskog učinka.
Postoji nada da će svi aktuelni kandidati koji se bore za funkciju predsednika SAD biti dorasli izazovima – i onim konstantnim i onim neočekivanim – s kojima se budu suočavali. Iskreno, u nekim slučajevima, te nade će možda biti izuzetno nerealne. U svakom slučaju, malo će biti prostora za greške.
Autor je dekan škole Korbel za međunarodne studije na Univerzitetu Denver. Bivši je pomoćnik za Istočnu Aziju državnog sekretara SAD
Copyright: Project Syndicate, 2016.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
