Tokom dve stotine godina postojale su dve škole mišljenja o tome šta određuje distribuciju dohotka – i kako ekonomija funkcioniše. Prva potiče od Adama Smita i liberalnih ekonomista XIX veka i usredsređuje se na konkurentno tržište.
p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }
Druga, svesna da Smitov brend liberalizma vodi hitroj koncentraciji bogatstva i dohotka, kao svoju početnu tačku uzima nesputanu sklonost tržišta ka monopolu. Važno je da razumemo obe, pošto su naši pogledi na politike vlada i postojeće nejednakosti oblikovani prema tome za koju od dve škole verujemo da bolje opisuje stvarnost.
Za devetnaestovekovne liberale i njihove najnovije odane sledbenike, pojedinačne zarade su – zbog toga što su tržišta konkurentna – povezane sa njihovim doprinosom društvu, ili rečeno jezikom ekonomista, sa njihovim „marginalnim proizvodom“. Kapitalisti su nagrađeni zbog toga što štede, a ne troše, zbog njihove apstinencije, kako bi rekao Nasau Senior, moj prethodnik na Dramond katedri političke ekonomije na Oksfordu. Razlike u dohocima su onda povezane sa njihovim vlasništvom nad „bogatstvom“ – ljudskim i finansijskim kapitalom. Učenjaci nejednakosti su se tako usmerili na determinante distribucije bogatstva, pa i na to kako je ono propušteno među generacijama.
Druga škola mišljenja kao polaznu tačku uzima „moć“, uključujući i sposobnost monopolske kontrole ili, na tržištu rada, nametanje autoriteta radnicima. Učenjaci u ovoj oblasti su se usredsredili na to šta vodi usponu moći, kako se ona održava i osnažuje, kao i na druge karakteristike koje tržište mogu sprečiti da bude konkurentno. Rad na eksploataciji koja potiče od asimetrija informacija je jedan važan primer.
Na Zapadu je u periodu posle Drugog svetskog rata dominirala liberalna škola mišljenja. Ipak, pošto se nejednakost širila i zabrinutost zbog toga rasla, škola konkurencije koja pojedinačne plate posmatra kao marginalni proizvod postala je sve manje u stanju da objasni kako ekonomija funkcioniše. Tako da danas druga škola mišljenja ima prevlast.
Najzad, veliki bonusi isplaćivani direktorima banaka koji su svoje firme upropastili i ekonomiju doveli do ivice propasti teško se mogu pomiriti sa uverenjem da plate pojedinaca imaju bilo kakve veze sa njihovim doprinosom društvu. Naravno, istorijski gledano, represija nad velikim grupama – robovima, ženama i manjinama različitih vrsta – očigledni su primeri u kojima su nejednakosti posledica odnosa moći, a ne marginalnih proizvoda.
U današnjoj ekonomiji mnogi sektori – telekomunikacije, kablovska televizija, digitalne branše od društvenih medija do internet pretraživača, zdravstveno osiguranje, farmacija, poljoprivreda, i mnogi drugi – ne mogu biti shvaćeni ako se gledaju kroz naočari konkurencije. Konkurencija koja postoji u ovim sektorima je oligopolistička, a ne „čista“ konkurencija opisana u udžbenicima. Za malo sektora se može reći da određuju cenu; firme su toliko male da nemaju efekta na tržišnu cenu. Poljoprivreda je najočigledniji primer, ali intervencije vlada u tom sektoru su ogromne tako da cene nisu pretežno određene silama tržišta.
Veće ekonomskih savetnika (CEA) predsednika SAD Baraka Obame, koje predvodi DŽejson Furman, pokušalo je da markira razmeru uvećanja koncentracije na tržištu i neke njene posledice. U većini industrija, prema CEA, standardne mere pokazuju veliki – a u nekim slučajevima dramatični – rast tržišne koncentracije. Udeo vodećih deset banaka na tržištu depozita, na primer, uvećan je sa 20 na 50 odsto za trideset godina, od 1980. do 2010.
Nešto od povećanja moći tržišta je posledica tehnoloških promena i ekonomske strukture – pogledajmo mrežu ekonomija i rast lokalnih uslužnih sektora. Nešto je posledica toga da su kompanije – Majkrosoft i farmaceutske firme su dobar primer – bolje naučile kako da podignu i održavaju ograde koje sprečavaju ulazak drugih na tržište, čemu su često doprinosile konzervativne političke snage koje opravdavaju labave antitrustovske zakone i propust da se ograniči moć tržišta na osnovu toga da su tržišta „prirodno“ konkurentna. A nešto i odslikava ogoljenu zloupotrebu i snaženje moći tržišta kroz politički proces: velike banke su, na primer, u Kongresu SAD lobirale da se izmene ili opozovu zakoni koji komercijalne banke odvajaju od drugih oblasti finansija.
Posledice su očigledne u podacima, a nejednakost raste na svim nivoima, ne samo gledano prema pojedincima, već i prema firmama. U izveštaju CEA se primećuje da „devedesetina percentila firmi ima prinos na investiranje u kapital koji je pet puta veći od medijane. Pre samo četvrt veka ovaj udeo bio je dva puta veći“.
DŽozef Šumpeter, jedan od najvećih ekonomista XX veka, tvrdio je da ne treba brinuti zbog moći monopola: monopoli će postojati samo privremeno. Javiće se ogorčena konkurencija za tržište i to će zameniti konkurenciju na tržištu i osigurati da cene ostanu konkurentne.
Moj teorijski rad je davno pokazao mane Šumpeterove analize, a sada ga empirijski rezultati snažno afirmišu. Karakteristika današnjih tržišta je istrajnost visokih monopolističkih profita.
Implikacije toga su duboke. Mnoge pretpostavke o tržišnim ekonomijama zasnovane su na prihvatanju modela konkurencije, gde su marginalne zarade srazmerne društvenim doprinosima. To gledište je dovelo do oklevanja oko zvanične intervencije: ako su tržišta suštinski efikasna i pravična, čak i najbolje vlade mogu malo da urade kako bi popravile stvari. Ali ako je tržište zasnovano na eksploataciji, objašnjenje za laissez-faire ne stoji. Zapravo, u tom slučaju, bitka protiv zabarikadirane sile nije samo bitka za demokratiju; to je i bitka za efikasnost i podeljeni prosperitet.
Autor je dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, profesor na Univerzitetu Kolumbija i glavni ekonomista Ruzvelt Instituta
Copyright: Project Syndicate, 2016.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
