Gotovo dve godine nakon strmoglavog pada cena nafte, vodeći svetski proizvođači se suočavaju sa izgledima velikog poravnanja, koje će imati dalekosežne ekonomske, socijalne i političke posledice. Iako će takva poravnanja predstavljati ogroman izazov, naročito za zemlje sa osrednjim primanjima kao što je Saudijska Arabija, kojoj manjkaju ogromni investicioni fondovi, recimo, Ujedinjenih Arapskih Emirata, ona ovim zemljama pružaju važnu priliku da razmotre produktivnije načine za organizaciju svojih društava.
p { margin-bottom: 0.25cm; line-height: 120%; }
Izgleda da je Saudijska Arabija prigrlila ovaj izazov. Prošle nedelje je izdala svoj Plan vizije 2030 za obezbeđivanje održivog dugoročnog rasta. Plan je i hvaljen i kritikovan zbog svoje ambicioznosti, što se odražava u cilju da se tokom sledeće dve decenije od Kraljevstva napravi 15. najveća ekonomija na svetu, ekonomija koju karakteriše njena kompetentna radna snaga, otvorena tržišta i dobro rukovodstvo. Ključni način na koji se Saudijska Arabija nada da će to ostvariti jeste preko diverzifikacije državne imovine, prodajom akcija u državnom naftnom gigantu Aramko da bi se stvorio državni investicioni fond.
Ali Vizija 2030 se ne bavi jednim važnim pitanjem – niskim učešćem radne snage. Trenutno je zaposleno samo 41 odsto radno sposobnog stanovništva, u poređenju s prosečnih 60 odsto u Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). One koji rade uglavnom zapošljavaju državne agencije s viškom radne snage. To predstavlja najveću neefikasnost saudijske ekonomije, a hvatanje ukoštac s njom će biti teže nego sa bilo čim drugim.
Neće samo biti ključno da se poveća zaposlenost, već i da se podstakne produktivnost. Na kraju, za razliku od članica Saveta za saradnju u Persijskom zalivu (GCC) koje su ređe naseljene, kao što su UAE i Katar, Saudijska Arabija s gotovo 20 miliona stanovnika (bez onih koji nisu saudijski državljani) ne može više da priušti nisku radnu produktivnost. Zapravo, prihodi od nafte sada su ekvivalent samo 5.500 dolara po glavi stanovnika, što je daleko od dovoljnog da bi bilo održiva alternativa.
Da bi uspela, Saudijska Arabija će morati da transformiše svoju podsticajnu strukturu, tako da Saudijci, a ne migranti popunjavaju novootvorena radna mesta u privatnom sektoru. Kako stvari stoje, suštinski politički dogovor Kraljevstva zavisi od savezništva kraljevske porodice s kompanijama, koje imaju slobodu da uvoze radnu snagu, i zagarantovanih radnih mesta u javnom sektoru za građane.
Taj dogovor vuče korene od 1970-ih, kada su ambiciozni programi za infrastrukturu lokalne trgovačke porodice pretvarali u preduzimače, koji su onda lobirali za još viza da bi se popunila radna mesta. Pošto su se te firme razvile u moćne komercijalne i industrijske kompanije, jeftina radna snaga je postala od suštinskog značaja za njihovu profitabilnost. GCC je sada jedini region koji je otvoren za globalnu radnu snagu, pružajući garancije da njegove kompanije imaju najniži odnos plata i kompetentnosti na svetu.
Kao rezultat toga, zavisnost Kraljevstva od stranaca nema paralelu u modernoj ekonomskoj istoriji. U Saudijskoj Arabiji je 2015. bilo oko devet miliona migrantskih radnika, koji su činili 60 odsto njene radne snage. Privatni sektor je postao rezervat za radnike na privremenom radu, koji popunjavaju najmanje 83 odsto radnih mesta.
Državljani samo nekolicine zemalja bi prihvatili tako otvorenu konkurentnost strane radne snage. Saudijski državljani prihvataju jer ih zapošljava država s platama „rezervata“ iznad tržišta. Oko 3,4 miliona Saudijaca trenutno radi u javnoj administraciji i bezbednosnim snagama s platama koje su između dva i četiri puta veće nego u privatnom sektoru. Ako se jaz između plata migranata i plata Saudijaca u javnom sektoru znatno ne smanji, državljani jednostavno neće moći da se zapošljavaju u privatnom sektoru.
Ali kad god je Kraljevstvo pokušalo da smanji zapošljavanje u državnom sektoru, povećavala se stopa nezaposlenosti. U aktuelnom sistemu podsticaja, planovi vlasti da privatizuju kompanije i unaprede produktivnost civilnih usluga će zapravo uništiti radna mesta koja zauzimaju Saudijci.
Izazov stvaranja radnih mesta za Saudijce možda izgleda kao problem bogataša. Pojedini bi tvrdili da sve što Kraljevstvo treba da uradi jeste da zameni Saudijce stranim radnicima na postojećim pozicijama. Ali jednostavna zamena neće dati rezultat. Aktuelna radna mesta ili traže preveliku kompetentnost ili nedovoljnu kompetentnost.
Da bi se unapredila manuelna radna mesta biće potrebna strukturalna promena. Većim uzdanjem u kapital i tehnologiju će biti eliminisan veliki broj radnih mesta nekvalifikovanih radnika. Istovremeno, potrebno je spustiti na niži rang mnoga radna mesta koja iziskuju visoku kompetentnost, uglavnom u proizvodnji masovne energije i kapitalnih subvencija, da bi se stvorila radna mesta osrednje kompetentnosti. Kompanije moraju ne samo da dovoljno plate da bi na te pozicije privukli Saudijce, već moraju da ih i obučavaju da bi unapredili proizvodnju.
Zbog svega toga će tržište rada postati mnogo strože. Rešenje za produktivnost stoga zahteva značajno smanjenje broja stranih radnika, tako da plate u privatnom sektoru mogu da se povećaju do nivoa srazmernih rezervisanim platama za Saudijce. Alternativa je da se polako postane siromašna država blagostanja.
Kraljevstvo je zato započelo program „saudizacije“ koji zahteva da kompanije u nekim sektorima zapošljavaju saudijske državljane. Privatni sektor se do sada uglavnom opirao toj politici. Upravljanje tržištem rada dekretom je teško. Neophodno je naći efikasnije metode za ograničavanje migrantskih poslova, što iziskuje i regulatorne kapacitete i političku volju.
Zvanična stopa nezaposlenosti već iznosi 11,6 odsto, i to 32,8 odsto među ženama i 29,4 odsto među mladima, dok bi ta stopa najverovatnije bila mnogo viša kada bi se uključili i obeshrabreni radnici. Godišnje na tržište rada uđe više od 200.000 mladih ljudi. A pošto nivo obrazovanja i dalje raste, gotovo dve trećine mladih Saudijaca upisuje fakultete, i društveni pritisak će biti veći.
I dalje je neizvesno kako će se vladajuća dinastija Saud nagoditi. Podrška preduzetnicima zemlje možda će tražiti povećanje represije; podrška stanovnicima će stvoriti zahteve za demokratizaciju u tom procesu. I u jednom i u drugom slučaju, izbori koji se budu napravili, bilo implicitno ili eksplicitno, biće izuzetno važni za uspeh Vizije 2030 i slične agende o reformama.
Autor je saradnik Inicijative za Bliski istok centra Belfer na Univerzitetu Harvard i predavač arapskog sveta na pariskom univerzitetu Nauka i pisama
Copyright: Project Syndicate/Mohammed Bin Rashid Global Initiatives, 2016.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
