U političkom maratonu koji je još poznat i kao američka predsednička kampanja spoljna politika se često koristi kao sredstvo za pokazivanje „drčnosti“ kandidata. Nasuprot tome, kandidati se često bave unutrašnjim pitanjima tako da demonstriraju razumevanje za detalje (ponekad čak predstavljaju nacrte programa koji će gotovo sigurno biti zaboravljeni u slučaju pobede).
Usredsređenost na takav „priručnik“ u izdanju američkih predsedničkih kandidata može da pruži uvid u njihovu praktičnu mudrost. Ali poenta je da se reakcija kandidata dovede u vezu s brigama prosečnog Amerikanca, što znači da je spoljna politika u predsedničkim kampanjama obično na poslednjem mestu.
Međutim, spoljna politika sada prednjači i u središnjem je planu. Pitanja s kojima se suočavaju Sjedinjene Države – previranja u Siriji i na Bliskom istoku, vojna samopouzdanost Rusije i pomaljanje Kine kao i ekonomskog partnera (i partnera za zaštitu sredine) i strateškog izazivača – prosto su previše važna da bi se ignorisala. A ipak, iako to ukazuje da je potrebno da kandidati pokažu političku veštinu i čak, s vremena na vreme, autentično državništvo, oni umesto toga samo uveravaju birače da će „se postarati da budemo bezbedni“ kao da to govori bilo šta korisno o tome kako preživeti i napredovati u današnjem svetu.
Američka spoljna politika tradicionalno oscilira između intervencije i izolacije. Danas je stvar mnogo komplikovanija. Pošto opasnost po SAD postaje jasnija sa svakim terorističkim napadom, izolacionisti postaju vatreni intervencionisti. Ali njihov intervencionizam ima tendencije da bude unilateralan. Drugim rečima, unilateralizam je internacionalizam izolacionista.
Mnogo toga što čujemo od kandidata se uklapa u ovaj okvir. Transakcijski model razmišljanja u kojem se zasebni problemi moraju brzo rešavati (i najčešće uz masovnu upotrebu vojne sile) zasenjuje teške diplomatske pripreme dugoročnog spoljnopolitičkog uspeha. Tako na primer, ima nešto više u apelima senatora Teda Kruza da se iračke i sirijske teritorije koje pod kontrolom drži Islamska država zasuju tepisima bombi od mutnog shvatanja da tamo postoji štetočina koju je potrebno istrebiti.
ISIS zapravo jeste štetočina – pretnja po blagostanje svih. Ali američkim biračima (i ostatku sveta) je potreban neki znak da predsednički kandidati mogu da objasne kako su štetočine pre svega tamo dospele i šta se mora učiniti da se ne bi ponovo pojavile na nekom drugom mestu. Prikazom znanja i mudrosti mogli bi se uveriti birači da kandidat ima pristup i način razmišljanja koji uključuje više od simptoma koji se jednostavno leče.
Tako na primer, da li kandidat smatra da su savezništva važna za blagostanje Amerike? To je definitivno bio slučaj od kraja Drugog svetskog rata; ali se stiče utisak da kandidati u njihovim TV debatama oči u oči i u kampanji pokazuju u poslednjih 70 godina malo razumevanja za ulogu institucionalizovanih bezbednosnih aranžmana (mnogo manje za međunarodno pravo).
Amerikanci sve više shvataju da rešavanje domaćih problema i izazova često uključuje bolne kompromise. Međutim, kada je reč o spoljnim problemima i izazovima, svako priznanje da SAD ne mogu da dobiju uvek ono što žele prikazuje se kao znak slabosti u odbrani slobode i bezbednosti Amerikanaca. Donald Tramp je taj pristup doveo do novog ekstrema – i izbio na čelo republikanske trke.
Trampovo obećanje da će „Ameriku ponovo učiniti velikom“ pretpostavlja nešto što nije tačno. Amerika je u stvari već velika i to je slučaj u proteklih sto godina. Izazov, koji Trampov trapavi slogan stavlja u stranu, jeste održati je velikom i upravljati složenim međunarodnim okruženjem tako da njeni prijatelji ne posumnjaju da je njena veličina i njeni neprijatelji ne ugrožavaju.
Održiva spoljna politika ne može da bude sve svim ljudima, a potrebno je da predsednički kandidati budu jasniji biračima u vezi s tim. Za uspešno rukovođenje državom neophodno je napraviti dobre izbore i obezbediti garancije da će politika doneti željene posledice.
Uprkos svim kritikama na račun predsednika Baraka Obame (naročito sugestiji da on i dalje razmišlja kada SAD treba da intervenišu), kada je reč o velikom broju pitanja, on stalno demonstrira značaj razumevanja kompromisa – rizika i prilika – koje implicira određena politika ili kurs delovanja. Definitivno nema zamene za učenje kroz posao; međutim, potrebno je da birači čuju više od otrcanih slogana i političke bljuvotine da bi u novembru 2016. napravili izbor zasnovan na dobroj obaveštenosti.
Izborna kampanja će se zahuktati u vreme kada se SAD budu suočavale sa ozbiljnim nizom problema. Kako treba da pristupi tome što Kina ne stvara samo činjenice na terenu već i sam teren u Južnom kineskom moru? Da li će pripajanje Krima Rusiji biti zauvek? Zapravo, kako Amerika može odlučno da reaguje na agresiju Rusije, a da ne napusti dugoročni projekat njenog približavanja Zapadu? Da li postoji bilo kakva alternativa ponovnom slanju kopnenih trupa na Bliski istok?
Takva pitanja koja američka javnost treba da razmotri prilikom odlučivanja o kandidatu ne nedostaju. Bilo kako bilo, da li će imati priliku da to učini sa ozbiljnošću kakvu takve stvari zaslužuju uglavnom će zavisiti od samih kandidata.
Autor je dekan škole Korbel za međunarodne studije na Univerzitetu Denver. Bivši je pomoćnik za Aziju državnog sekretara SAD
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
