Veliki DŽejk, heroj Amerike i Srbije

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ovo je bilo obrazloženje za dodelu Ordena časti – najvišeg američkog vojnog odlikovanja – DŽejku Aleksu, koji se dok se 1905. iz Prizrena nije doselio u Sjedinjene Države zvao Aleksa Mandušić.

Ne zna se kada je Aleks tačno stupio u redove američke vojske, ali to nije moglo biti pre 1917. kada su SAD ušle u Prvi svetski rat.

Poznato je da je regrutovan u Čikagu gde je u to vreme već živeo. Služio je pri 33. američkoj pešadijskoj diviziji, a opisani događaj zbio se 9. avgusta 1918. na Zapadnom frontu, u mestu Šipili, u Pikardiji na severu Francuske. Bio je to deo Bitke kod Amijena, poznate i kao Treća bitka za Pikardiju, koja je počela dan ranije. Reč je o početnoj fazi savezničke ofanzive protiv Nemaca, kasnije nazvanoj Stodnevna ofanziva. Ova operacija je, najzad, dovela i do okončanja Prvog svetskog rata.

U Sjedinjene Države se Aleks vratio tri godine posle završetka rata u činu vodnika. Kasnije je unapređen u čin pukovnika. Za svega desetak godina boravka u Americi od nje je dobio ono što je i očekivao – bolji život, kakvom se nije mogao nadati u zavičaju – a „odužio“ joj se na najpožrtvovaniji mogući način.

Aleksa Mandušić rođen je 13. jula 1887. u, dakle, Kosovskom vilajetu koji je tada bio pod okupacijom Austro-Ugarske, u skladu sa odlukom Berlinskog kongresa 1878. Imao je osam braće i sestara, i u Prizrenu je završio četiri razreda osnovne škole. Posle toga se „zaposlio“ kao čobanin. Oni koji su Mandušića poznavali u to vreme svedočili su o njemu kao o visokom, mršavom, elokventnom i snalažljivom. U Ameriku je došao kada mu je bilo 18 godina, zajedno sa svojom braćom Krstom i Antom.

Braći je želja bila, kako je zabeleženo, da u Americi zarade dovoljno novca kako bi potom u svom zavičaju izgradili kuću u koju bi mogla da se smesti čitava njihova velika familija. Te 1905. Mandušići su odabrali Čikago kao „privremeno“ mesto stanovanja, kao industrijski centar koji je već bio privukao najveći broj Srba koji su u to vreme odlazili u SAD.

Brzo je pronašao posao u kompaniji Moris u kojoj je radio do 1910. DŽejk Aleks je zavoleo Ameriku jer ga je privlačila urbana sredina i zbog toga što su mu se mogućnosti koje je pružala činile beskrajnim. Do izbijanja Velikog rata jednom se vratio u rodni kraj, na molbu roditelja koji su ga molili da se oženi. Odabrali su mu i suprugu – Velinku Zrnzević – koju je tada prvi put video, ali na izbor roditelja nije imao primedbe. Govorio je da mu se dopala. Ona se, prema nekim svedočenjima, protivila odlasku Alekse u rat – a saglasnost supruge je za to bila neophodna – pa je tada promenio ime i stupio u vojsku kao „neoženjen“.

Orden časti koji je Mandušić/Aleks zaslužio nije, inače, često dodeljivano američko odlikovanje. Prema podacima iz juna prošle godine, američkim vojnicima, pripadnicima mornarice, vazduhoplovcima i pripadnicima obalske straže podeljeno je 3.513 ovih ordena. Međutim, tek nešto manje od polovine pripalo je borcima iz Američkog građanskog rata (1861-1865). Orden časti dodeljuje se isključivo pripadnicima američke vojske za lične postupke hrabrosti koji prevazilaze poziv dužnosti. U ime Kongresa Sjedinjenih Država, odluku o dodeli ovih odlikovanja donosi predsednik Amerike.

Aleksa Mandušić je preminuo 28. avgusta 1959 u bolnici ratnih veterana u Čikagu. Sahranjen je na groblju pri manastiru Svetog Save u Libertvilu. Objekat vojske Sjedinjenih Država namenjen za obuku sa bajonetima u Fort Noksu u Kentakiju nazvan je po njemu – „Veliki DŽejk Aleks Mandušić“.

Podržala Ambasada SAD u Beogradu. Stavovi izneti u tekstu su stavovi autora i nužno ne izražavaju stavove Vlade SAD