Novo sedenje na Vladi

U trenutku kada započnete čitanje ovih redova, Oco Vučić će verovatno privesti kraju čitanje svog fidelkastrovskog ekspozea – koji je za sada, kao i Srbija, velika tajna. U ovom se trenutku zna samo ko sve neće, a ko sve hoće sedeti „na vladi“. Ivica Dačić, recimo, hoće, iako ga Oco – znajući čoveka „u fasu“ – verovatno u vladi nije hteo, a objašnjenje zašto ga je „na vladu“ ipak uturio, potražite na Koraksovoj karikaturi. Višnja sila, što no se kaže.

Novovladin hit dana – ne samo u Srbiji, nego i u regionu, a i šire – ipak je novopopečiteljka, Ana Brborić, prva gej dama u mačističkoj istoriji Balkana koja se vinula do ministarske fotelje, što je potez koji će Ocu pribaviti simpatije Brisela, ali i negodovanje uticajnog „slavskog pojasa“ i takozvane domaćinske Srbije koja će, bezbeli, zagrajati – em žensko, em peder! Šta je sledeće? Transvestit na mestu ministra vera! Šta mu je to trebalo? Kuda to vodi? U Sodomu i Gomoru, eto kuda. I pročaja.

Ne bih da prejudiciram – mada bih na to imao pravo, jer je Oco na sastavljanje vlade već potrošio grejs period od famoznih sto dana – ali mi se čini da nova vlada neće doneti ništa (bitno) novo jer je očigledno – nije to vidim u Politici promaklo ni Đoletu Vukadinoviću – da Vučić namerava da nastavi po starom, to jest sa politikom sečenja uveta, krpljenja dupeta, presipanja iz šupljeg u prazno, uzdanjem u kadrove koji rešavaju sve, a – možda – i u onu neočekivanu silu koja isto to radi, samo mnogo brže.

Ruku na srce, Ocu je – i ne samo njemu – manevarski prostor sužen još birvaktile, u vreme kada su u XIX veku majke palanačke invencije – nadahnute ovih dana često pominjanim seljačkim idealizmom – došle na ideju o Srbiji kao „narodnoj državi“ kojoj nisu potrebne trule zapadnjačke institucije strane „srpskom nacionalnom biću“ , što će reći opšteljudskoj težnji da se živi bez stega i ograničenja, koje kulturni i institucionalni poredak podrazumevaju.

Budući da je ovaj svijet tirjanan tirjanima a kamoli duševnim Srbima i da, kakav je takav je , uvek nađe načina da haosu postavi granice, bilo je neizbežno da Srbi – nespremni da se u duhu pokore zakonima i institucijama – potpadnu pod spoljašnju (mnogo neprijatniju) vlast samovolje ovoga ili onoga vožda koji fakat – iz računice – povlađuje podređenim samovoljama i predrasudama ali koji, bar dok ga se ne reše – bilo klozetom, bilo metkom – Srbima žestoko zapapri čorbu.

Vučiću je, bar u počecima vladavine – i bar na rečima – bilo došlo iz dupeta u glavu da to tako ne ide, pa je prozborio nešto o potrebi promene „mentaliteta“, ali se , shvativši da će nastavi li u tom pravcu, vrag odneti šalu, brzo presaludimio, što je stvar koja ide na ruku mom kremanskom proročanstvu da će – za jedno četiri godine otprilike – novi Oco biti Đole Vukadinović.