Mnogo kocke za naprednjake

Kao nikada posle promena 5. oktobra, čini se da je sama funkcija predsednika izgubila na značaju i prestižu u Srbiji, s obzirom na to da imamo vlade od 2012. godine koje, makar u javnosti, ne odaju neki utisak da deluju sinhronizovano sa predsednikom, pa se tako činilo i ove četiri godine da predsednik i nema baš veliki uticaj na politička događanja. Ali, da li je to baš tako ili se radilo o tome da je predsednika, koji je na iznenađenje svih (a najviše sebe samog) izabran maja 2012, ipak više zanimala „podzemna diplomatija“ i uticaj bez mnogo javnog mešanja i iznošenja jasnih stavova, sem kad baš ne može da izbegne da se oglasi?

S obzirom na to da se po Ustavu predsednik bira na neposrednim izborima, ipak se može govoriti o funkciji kojom se dobija pravo da se izabrani predsednik uvek pozove na to da je direktno biran i da odatle crpi svoju moć, i pored toga što zakonska ovlašćenja ne daju mnogo prostora za samostalno i praktično delovanje. Međutim, ako je ta osoba u isto vreme i predsednik vodeće partije, kao Boris Tadić između 2004. i 2012. godine, onda možemo govoriti o bezgraničnom nevidljivom uticaju, gde se uvek možete setiti da kažete kako niste direktno znali šta su namere, ideje i odluke Vlade i pored toga što svi znaju da je partija u Srbiji jednako lider, a lider jednako sve i svja u ovoj zemlji, ako vam je stranka vladajuća. Tomislav Nikolić, željan ili prosto nateran da odstupi sa mesta predsednika partije baš kad ona kreće da preuzima poluge moći, ipak je postavio neki standard koga se i svi budući predsednici moraju pridržavati, a to je da ne možeš u isto vreme biti i predsednik države i lider partije.

Danas, u predvečerje kampanje za predsedničke izbore, krenula su da se stidljivo pominju određena imena, koja bi mogla da budu na glasačkom listiću. I podjednako je interesantno ko će biti kandidati vladajućih stranaka na ovim izborima (gde imamo onu stranku koja o svemu odlučuje – SNS, SPS koja ima sposobnost da iznese kampanju za određenog predsedničkog kandidata i uz to ima lidera koji ima tu ambiciju, naravno ako to ne smeta Vučiću, i imamo Rasima Ljajića – koji još jedini u vlasti od, uslovno rečeno, manjih stranaka ima kapacitet da se okuša u ovoj borbi, bar u prvom krugu) i naravno ko će biti kandidati opozicije, čime se mediji sve više bave uz pojedinačna navijanja da to bude jedan kandidat i pored toga što je potpuno realno i normalno da opozicija ima najmanje tri, ako ne i četiri, kandidata u prvom krugu izbora za predsednika.

Najinteresantnije jeste to ko će biti kandidat naprednjaka. Spadam u onaj krug ljudi koji smatraju da jedina dva kandidata ove stranke mogu biti Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Te dve ličnosti, koje su paralelno do 2012. godine vodile ovu partiju, jedine imaju stvarni dodir i kontakt sa bazom glasača i ostalih ljudi koji su i tada i sada zainteresovani da neko od ove dvojice bude taj koji drži stvarnu moć. Ne verujem u prenosnu popularnost. U prevodu, ne verujem u sistem: „Neko mene voli, popularan sam, ali ja ne želim neku ulogu, pa ću te što vole mene nagovoriti da podrže onoga koga ja odaberem, a ne oni“. Setite se slučaja Vojislava Koštunice i njegovog kandidata za predsednika Dragana Maršićanina, i njegovog kraha koga su do nogu potukli i Bogoljub Karić i Boris Tadić i Tomislav Nikolić.

Ne verujem da će Vučić pokušati da se igra sa takvim odlukama, i očekujem da kandidat bude ili on ili Nikolić, koji će se kandidovati u svakom slučaju, sem u onom u kome Aleksandar Vučić ulazi u trku. I naravno da Vučić može ući u tu trku samo ako ga Tomislav Nikolić podrži, jer i on sâm zna da se ne sme potceniti nevidljiva terenska moć koju poseduje Nikolić.

Zaključak: Odbijam da poverujem da će neko od njih dvojice podržati nekog anonimnijeg kandidata, jer i pored toga što nama deluje da neko kada postane i bude ministar ili obavlja neku drugu funkciju ima određenu političku vidljivost, ipak se birači opredeljuju prema najjačim političkim figurama, posebno u partiji kakva je SNS, gde je stil rada i praćenje lidera i agitovanje za njih nešto što je ostalo iz radikalske škole koju su svi pohađali. Svaki drugi scenario deluje kao prevelika kocka za naprednjake, koji znaju da bi gubitak predsedničkih izbora bio početak silazne putanje u svakom segmentu vlasti. Shodno dogovoru njih dvojice očekujem i odgovor Ivice Dačića i Rasima Ljajića – prvog, koga mislim da stranka pritiska da se kandiduje više nego što sam želi da stane, ne daj bože, na senku Aleksandra Vučića, mada je tu ambicija i drugog koji ima želju da potvrdi u broju glasova određenu popularnost koju ipak uživa u Srbiji.

(Nastavak u sutrašnjem broju)

Autor je član Predsedništva Liberalno-demokratske partije