Ne dosoljavajte more

Ograničenost navijačkog šegrtovanja, po ko zna koji put, izbila je u prvi plan. Nije onda iznenađenje što se nedaleko od leve obale Jošanice, u lajv strimu i pod okriljem Marfijevih zakona, orilo od mahnitanja i šenlučenja. Odjekivalo je grozomorno, od divljanja i veličanja ratnih zločinaca nekrofilne prirode, koja je čini se najviše motivisala golobradu(!) mlađariju da drugi dan vikenda, tamo gde se računa na prste, u tuđem džepu, zadrto urla i sprinterski hita u sramnu prošlost.

Obruč oko obračuna se steže. Međutim, strasno nakostrešeni i nagraisani u sadašnjosti, na krilima paranoje i teorije zavere, opet se slažu u čemu se ne slažu. Mržnja je njihova energija. U toj orbiti, sad već rekordno prozivani navijači Novog Pazara, po neskrivenom uzoru na ozloglašene klupske (po)činitelje širom regiona, izgleda su prekardašili u derbi vojevanju. Tamo (pre)daleko, jer su po tradiciji, koja na Balkanu ima snagu zakona, svi sudari za bodove u sandžačkoj metropoli definisani kao „visoki rizik“. Zbog jednakosti između „dosta“ i „previše“.

Fudbalske zablude i njegovo veličanstvo imaju najekstremnije navijačko ruho. Tim povodom je prozvani premijer, populistički i recipročno ekvilibrirao, pred licem medijske javnosti, dok je personifikacija Novog Pazara Rasim LJajić prozvao navijače, zbog navodnog reketiranja, iako svi znaju da zahvaljujući upravi popularnog superligaša, koja je pod presudnom kontrolom večitog ministra politikantskog stajlinga, huligani pored Raške i Jošanice životare na deonici od utopije do beskonačnosti. Na uzvišenom malograđanskom identitluku, u eteričnoj poziciji, uhodanim hodom, u ćorsokaku iz identitluka skrenu u idiotluk, kome više niko ne zna granice.

Margine se samo naziru, iako je najnovije pazarsko iskustvo traumatično. Što se više sabira, manje se dobija. Bezmalo izvesno, vanrednom fudbalskom stanju, dijagonalno ili frontalno, najviše je kumovala tranziciona socijalna dilema između revitalizacije i relativizacije. U interregnumu, stasala je zavedena generacija koja nije htela, ili nije smela, da upozna životnu slagalicu i obelodani poremećaj programske šeme. Zato na fudbalskim tribinama u Srbiji decenijama izostaju hipnotički prozori impozantne posećenosti, jer su naši najuspešniji klubovi evro-autsajderi i samo sparing partneri za treninge ili gol-razliku.

To je istina fudbalskog gambita u Srbiji. Bolje reći eutanazija, umesto čijeg daha magijske avanture, sve poraznije, ne samo u Novom Pazaru, osećamo zadah od farmi koje su preuzele primat nad našim voćnjacima. Naravno, kod ćoravih navijača, jednooke vođe ne prihvataju igru u kojoj neretko gubitnik dobija, uz poučno saznanje da je poraz, ponekad, bolji od pobede, zbog koje se dugoročno i kontinuirano treba kladiti na kartu koja nikad ne propada. Za ljubav prema najpopularnijem sportu i osećanja koja treba da prežive i kad nema više ljubavnika.

Neuništiva lepota bubamare, poodavno ne zrači. Uprkos zlehudom pazarskom snu koji obasjava košmarnu javu. Suprotno stigmatizaciji i satanizaciji. U huligansko-paklenoj misiji izgoreli su sanjari, čija ljubav, lepota i san nemaju ništa zajedničko navijačkom opredeljenju. U njihovoj svesti, biću i krvi vlada tzv. nacionalna plemenska ritualna autokomunikacija. Malograđanski grozno, od mentaliteta, preko identiteta, do idiotluka. Ili do intifade, što zloćudnije od mladalačke pobune znači.

Crno, pa se vidi. Pa, još i metastazira. Ali, fudbal nije sredstvo reanimacije. Nije ni provizorijum s nacionalnim likom. Ni jedno, ni drugo, već pre i posle pazarskog skandala, igra s ljudskim likom.

Zato, hejteri iz plemena prostacus urbanus, ne dosoljavajte more – bre.