Sestra Agnes od Križa (10)

Da sam kod kuće – ili bar u Stojkovićevom prebivalištu – sve bi bilo u redu, pomislih, tamo bih bez po muke podneo sate i sate mučnog natezanja, ali bio sam daleko od kuće, duboko na neprijateljskoj teritoriji, na kojoj svako zadržavanje stranih državljana u nužniku – a naročito državljana Srbije – duže od deset minuta izaziva (ne sasvim neosnovanu) sumnju na diverzantsku delatnost. Ne bi trebalo, pomislih potom, da precenjujem dobronamernost kelnera koji me je častio kafom, ako posumnja da u klozetu postavljam eksplozivnu napravu, neće oklevati da pozove antiterorističke postrojbe koje će me iz zahoda izvući na prepad, spuštenih gaća, možda i mrtvog, a svakako će me – u slučaju da mi poštede život – naterati da platim kafu. Jeste anonimni kelner dobar čovek, ali našao bi se u situaciji da spasava sopstvenu kožu, pomislih. Jer ako bi zapovednik antiterorističke bojne doznao da me je kelner častio kafom, lako bi se moglo dogoditi da i konobar bude optužen za krivično delo udruženog zločinačkog poduhvata, a možda i za veleizdaju. A onda pomislih da bi – ako stvari krenu naopako – od mene bilo krajnje naivno da se uzdam u pomoć diplomatsko-konzularnih službi Republike Srbije, te bi prodane duše jedva dočekale da me se reše.

Diplomatsko-konzularne službe Republike Srbije, pomislih potom, neuporedivo su veća opasnost za moju – svačiju, uostalom – bezbednost nego sve hrvatske antiterorističke postrojbe i tajne službe. Osoblje ambasada i konzulata Republike Srbije svugde u svetu, a naročito u Hrvatskoj, listom je sastavljeno od plaćenih ubica i švercera droge koji svoje prljave poslove sprovode pod zaštitom diplomatskog imuniteta, to je opštepoznato u diplomatskim krugovima, dobro to znaju sve tajne službe ovoga sveta, a opet je krajnja retkost da vlada neke države uskrati agreman lumpenambasadorima Republike Srbije kojima bi, da je pravde, trebalo uskratiti i telesni imunitet. Tako malo dobijam od spoljašnjeg sveta – pomislio sam potom, natežući se na klozetskoj šolji sa mnogo više entuzijazma nego u redovnim okolnostima – ali umesto da svetu budem zahvalan što mi uskraćuje svoje otrovne darove, ja dajem sve od sebe da mu uzvratim istom merom, tako što ni ja njemu ništa ne dajem, čak ni otpatke. Nikada ja nisam prevazišao analnu fazu, noćnu moru mog detinjstva, pomislih. Poslednjih nekoliko godina stvar se donekle popravila, dok sam bio mlađi, znali su da prođu i čitavi meseci pre nego što bih u okolni svet izbacio nekoliko sasušenih brabonjaka.

Da, sada je bolje, ali daleko je to od dobrog, pomislih, opstipacija je jedan od sporednih efekata jugonostalgije, žalosno je, ali tako.