Čudno usvajanje

Detalji o razdvajanju, novi roditelji koji ne znaju jezik pa se sa detetom sporazumevaju uz pomoć prevodioca, reakcije komšija i drugova iz vrtića, uznemirenost hraniteljice Ljiljane Radulović, koja je dete podigla od trećeg meseca njegovog života, zatvorenost institucija i neumoljiva administracija koja je donela odluku da se usvajanje realizuje sve je to stvorilo sliku jednog društva gde neprestano raste nepoverenje u institucije.

Brojna su pitanja ostala otvorena u ovom slučaju, iako sa nadležnih mesta tvrde da je rađeno sve po slovu zakona i pravilima službe. Jedno od njih, a često se čuje vezano za ovaj slučaj, jeste da li je uopšte ispoštovan rok za prilagođavanje deteta novoj situaciji i čemu tolika brzina kada srpski usvojitelji prolaze duge i mučne procedure ne bi li usvojili dete. Uostalom, nije li i sama hraniteljica mogla da učestvuje sa novom porodicom u prilagođavanju deteta.

Iz Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja ne samo da su saopštili da se postupak usvajanja nastavlja već su i optužili hraniteljicu da je opstruisala proces usvajanja. Previše emocija na obe strane, laičke i stručne, neće rasvetliti dilemu treba li Srbija da daje decu na usvajanje u inostranstvo. I dok sa najvišeg mesta poručuju da je „hraniteljica prekoračila granice svoje uloge i, uprkos ukazivanju da je kao i svi akteri u postupku usvojenja dužna da poštuje zakonsku obavezu čuvanja tajnosti podataka, davala javnosti netačne informacije o konkretnom postupku i svojoj ulozi u njemu, ne vodeći računa o posledicama koje mogu da nastanu za dete i potencijalne usvojitelje u delikatnom procesu uzajamnog prilagođavanja“, rasplakana Zrenjaninka ponavlja da je svesna situacije, da samo želi detetu najbolje i da misli da ga je trebalo bolje pripremiti. „Želela bih da ga bar još jednom zagrlim“ – rekla je Ljiljana svojim sugrađanima i rasplakala sve koji su u sredu, 28. septembra, došli da na mirnom protestu izraze neslaganje sa načinom na koji su hraniteljka i njen štićenik razdvojeni. Ne mora se biti roditelj da bi se shvatio smisao ove želje.

A Ljiljanu su, bar njeni sugrađani, razumeli jer su upoznali i nju i dete koje je podizala. Preko društvenih mreža nezadovoljstvo postupanjem socijalnih radnika za nekoliko dana je pretočeno u inicijativu da se istomišljenici okupe i javno ukažu na stvari koje im smetaju. Majke i roditelji sa decom imenom i prezimenom stali su uz zahtev da se sa decom obazrivo postupa i da se prvo pruži šansa našim ljudima da ih usvoje.

I tako, u borbi oko toga ko detetu misli najbolje, mogli su se čuti i argumenti da Srbija poštuje prava deteta i Hašku konvenciju, po kojoj se dete dodeljuje stranom usvojitelju tek kada se ne nađe neko u njegovoj zemlji, zatim da su odnosi hranitelja i štićenika zakonom propisani te da je hraniteljstvo privremeno a usvajanje trajno rešenje. Kada se razgrne gomila propisa iz ove oblasti, ostaje da nas „boli“ podatak koliko zapravo napuštene dece ima.