Pomilovanje karikature

Za sada, to je nemoguće utvrditi. List je najpre saradnju okončao, samo da bi koji sat kasnije povukao svoju odluku. Najzad, i sam Petričić je ispravno primetio „da se i on tu nešto pita“. U ovom trenutku, utisak je da to i nije od primarnog značaja. Ono što je jedino bitno – Petričiću je dozvoljeno da živi.

Velikodušan „palac gore“ u formi saopštenja došao je iz kabineta premijera Vučića. Petričićeve karikature, obrazloženo je, „nikome ne smetaju, već premijeru samo donose poene“. „One pokazuju da ljudi koji ne prate promene i koji imaju najoštriji antivladin stav i ličnu mržnju prema predsedniku Vlade, treba da imaju svoj prostor da nesmetano rade ubuduće, kao što su do sada radili“, glasi tekst pomilovanja.

Petričić, ali i ostatak medijske scene, mogao je da odahne. Linija nije pređena. Karikature ne smetaju premijeru. Kriza izbegnuta. Da li je?

Saopštenje premijera, nezavisno od toga što je bilo podstaknuto novinarskim pitanjem, ogolilo je činjenicu da je prvi čovek vlade istovremeno i glavni urednik svih (ili skoro svih) medija u zemlji. Svi tekstovi i prilozi na kraju dana moraju da prođu njegov sud. On donosi konačnu odluku da li nešto smeta ili ne smeta. Slučaj Petričić učinio je tu činjenicu bolno očiglednom čak i onima koji to ranije nisu mogli ili želeli da vide.

Kakve posledice će ovo saznanje imati na onu šačicu medija koji se zaluđuju idejama o objektivnom novinarstvu? Na najprofesionalnije – nikakve. Oni već neko vreme žive sa tim saznanjem. Ipak, na one novinare koji su se i do sada suzdržavali da „puste ruku“, Vučićevo saopštenje će delovati paralizujuće. Njihov rad će biti obogaljen konstantnim preispitivanjem o dopuštenosti svojih teza i pitanja. Na kraju krajeva, i premijerova velikodušnost ima granice.

Oni koji pređu liniju će možda sebe pronaći kao eksponat neke buduće izložbe. A oni koji stvarno pređu liniju – ko zna? Možda, Olja Bećković.