Tužna "Jesen samuraja"

Okupili su se na projekciji filma „Kad dođe ljubav“, koji je većim delom sniman upravo u njihovom gradu i isprva zapanjeno, a onda i razočarano svedočili kako glavna junakinja trči pokraj njima dobro znane trogirske gradske kuće da bi časak zatim, u idućem kadru, volšebno istrčala na splitsku rivu. Tom scenom, Munitić primećuje, završilo se doba „prvih zanosa i filmske nevinosti“ njegovih sugrađana. Jednako tome, ako je i bilo nekog, sasvim naivnog, zanosa i nevinosti povodom filma „Jesen samuraja“ – posebno jer je višestruko skopčan s našim Bečejom – nakon projekcije ništa od toga nije moglo preživeti.

Pri tome ne ciljam na „realnu“ laž koja filmski nepismenim gledaocima, poput onih iz Munitićevog Trogira, može zasmetati kad recimo junaci u filmu kreću s bečejske autobuske stanice na karate turnir u Obrenovcu da bi posle duge međugradske vožnje stigli u – bečejski sportski centar. Varljivost i lažljivost „Jeseni samuraja“ je umetnička. Rediteljsko-scenaristički tandem Danilo Bećković i Dimitrije Vojnov pošteno se obrukao još sa „Malim Budom“, međutim, ovaj film ih je definitivno pozicionirao kao majstore dozlaboga banalne, vulgarne, uz to i sklepane filmske poetike. U „Jeseni samuraja“ nabacano je koječega – ljubića (otužno trivijalnog i nedorečenog), komedijanja (otužno prostačkog), honkonške tabačine (doduše vešto snimljene), psihološkog dramljenja u vidu kvaziduhovnog rasta jednog kvazisamuraja, a povrh svega tu su i kameo uloge Ace Lukasa i Žike Šarenice.

Posebno je vulgarnoj komici palo u zadatak da drži vodu (dok gledaoci iz bioskopa ne odu), pri čemu je maloumna fora o „pušenju k….“ koja se razvlači kroz film bukvalno trebalo da pridrži dobar deo priče – priče o talentovanom, ali poročnom karatisti (igra ga Petar Strugar) koji se vraća u rodni Bečej da tamo uz oca, senseja, duhovno sazri. Zaplet, iako klišetiran, potencijalno je simpatičan, i namenjen je mlađim tinejdžerima, dok pojedine scene i mnoštvo dijaloga ovaj film preporučuju nikome doli matorim prostačinama.

Zanos, iz Munitićeve pripovesti, brzo se dakle raspršio, ali je tom prilikom naročito postradala nevinost, jer su deca masovno pohrlila u bioskop da vide sebe, kao statiste, na velikom platnu. Naravno, nije posebna nesreća da mladi začuju psovačinu – nesreća je, međutim, i to grdna, da sat i po vremena svedoče krajnje vulgarnom svetonazoru ovog filma. Ako je autorski debi dvojca Bećković – Vojnov, „Mali Budo“, igrao na kartu ovdašnje surevnjivosti spram Crnogoraca, „Jesen samuraja“ se temelji na eksploataciji patrijarhalnog prostakluka, neotesanog, upravo pornografskog mačoizma. Svet je tu zadat kao strogo muška stvar, nazovi samurajska (mada ničeg plemenitog i viteškog u filmu nema), dok je ženama, „kurvetinama“, bukvalno redukovanim na svoje međunožje, namenjeno da budu „karane“, a u međuvremenu da sede kod kuće i odgajaju decu. I da se oko svega toga naravno ništa ne zapitaju. Trenutak najveće intime između ljubavnika, zamišljen i kao glavna fora kojom se film razrešava, predstavljen je kroz razgovor „samuraja“ i njegove „pičke“ o „pušenju kurca“, u doslovnom i prenesenom smislu. Vrhunac autorske ingenioznosti!

„Bečej je dobio svoj film“, začulo se više puta povodom ove otužne kinematografske banalnosti – ali time svakako nije dobio mnogo. „Jesen samuraja“ zaista jeste ne samo sniman u Bečeju, sa više stotina naših sugrađana koji su statirali, već se i radnja filma dešava u Bečeju, a povrh toga je i grupa Eva Braun svojim pesmama pridonela bečejskom štimungu u filmu. Usled svega toga u publici se tokom projekcija zapodevala svojevrsna razonoda, nimalo diskretna, prepoznavanja lica sugrađana, bečejskih fasada, enterijera itd. I to je zasigurno najvrednije od svega što se i moglo videti na platnu – Bečej u nekom drugom kontekstu, drugom izdanju, viđen tuđim očima, kao nekad u Varošarijama. A i sama pretpremijera je, iako prilika za provincijski snobizam, predstavljala događaj za naš grad. Ne, naravno, kulturni događaj, već naprosto društveni – i upravo nekulturni, imajući u vidu sam film. Međutim, i pored svega toga, što se filmskog Bečeja tiče, kao prva asocijacija u glavi i dalje mi ostaje „Poseban tretman“ Gorana Paskaljevića iz 1970. godine, sniman u bečejskoj pivari.

Autor je profesor iz Bečeja