Kao prekaljeni istraživač teorija zavera, sa velikom pažnjom pratim šta takozvane društvene mreže, žutare, polužutare, pa čak i koliko-toliko ozbiljne novine pišu o apšenju – za sada navodno, prezumpcija nevinosti, moliću lepo! – terorističke grupe „državljana Srbije“ na čelu sa đeneralom Dikićem, u noći uoči izbora u Crnoj Gori.
I – šta kažem? Šta društvene mreže kažu, a šta novinčine pišu? Svašta, jednom rečju, mada tu nema ništa novo. Jedni tvrde da je u tu stvar prste umešala CIA, drugi, pak, da je to rusko maslo, ali da je – ma ko iza zavere stajao – u suštini sve to antisrpska rabota. I pročaja. Znate kako to ide.
Ni najstariji dnevni list na Balkanu – koji je nakon Smajlovićkine smene poprilično splasnuo i omlohavio – nije odoleo izazovu, pa je u broju od utorka srpskom narodu i senatu podastro opširan, ali oprezan tekst na rečenu temu u kome su za mišljenje o aferi upitane ovdašnje javne ličnosti, a među izjavama se originalnošću izdvojilo smatranje Nenada Prokića, koji je – uz ogradu da za to nema dokaza – izneo tezu da je teroristički upad u Crnu Goru u stvari „bratska pomoć“ iz Srbije, što će između redova reći – akcija dogovorena između Mila i Oca Vučića.
Ubeđen sam da nije tako, ne zato što imam neke dokaze – teško da će tu iko išta dokazati – nego zato što Oco Vučić nije osoba koja bi bila u stanju da sakrije emocije, a na televizoru se onomad lepo videlo da je – čuvši vest – bio sav osupnut, uzrujan, a, učinilo mi se, pomalo i ljut na jake prijatelje, Mila i Crnogorce, što su dozvolili da se tako nešto dogodi u trenutku kada se koridor 10 privodi kraju.
Na uhapšenike, samorazumljivo, nije bio ljut, čak je koliko sutra počeo da ih brani, a zašto je to samorazumljivo, to ću pokušati da objasnim teorijom o radikalskom uslovnom refleksu, koja možda preraste i u mini-serijal.
Taj – uslovno rečeno – uslovni refleks nije stvoren u Šešeljevoj, Tominoj i Vučićevoj nego u devetnaestovekovnoj Radikalnoj stranci, čije je tradicije vojvoda Vojo – po njega uspešno, po nas katastrofalno – nastavio početkom devedesetih godina prošlog veka.
Devetnaestovekovna Radikalna stranka svoj je uspeh temeljila na populističkom mitu Pantelije Srećkovića i pročih ondašnjih vizionara o Srbinu koji je dobar po prirodi, kome ne trebaju pare, koji je uvek stradalnik, a nikad nasilnik i iz tog mita se s vremenom ispililo uverenje da Srbin, kao takav, izvan teritorije Srbije ne sme biti uhapšen, a ako se ipak dogodi da neko i bude, onda to, po pravilu, bude „sumnjivo“ i smatra se napadom na Srbiju. Zbog obilja materijala – nastavak sledi u sutrašnjem broju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
