Pepeljuga u kraljevstvu kiča

Rijaliti Srbija ne može se ukloniti prostim TV eskapizmom, kao što se ni iluzije ne prevladavaju guranjem glave u pesak.

Elem, da ne beše famoznog dugmeta propustio bih jednu od poslednjih emisija „Pinkove zvezde“, sa čuvenim „kraljevskim“ žirijem koji čine kralj Šaban (Šaulić), kraljica Zorica (Brunclik) i dve „princeze“ narodne muzike: Dara Bubamara i Dragana Mirković. Među njima Pepeljuga bez jedne cipelice, u liku Aleksandre Radović. U segmentu koji sam odgledao događala se novokomponovana bajka kojoj bi pristajao naslov Pepeljuga u kraljevstvu „šabana“. Povod za priču bilo je neslaganje oko ocene nastupa jednog kandidata i sve bi ostalo u sferi subjektivnih procena i različitosti muzičkih ukusa da nije bilo ataka većinskog dela žirija na Pepeljugu, njen ukus i njenu ličnost.

Estetičar Zoran Gluščević dobro je primetio da je ukus ontološka kategorija i da atak na naš ukus istovremeno predstavlja ugrožavanje ličnosti, integriteta i naše ukupne egzistencije. Unakrsna paljba na Pepeljugu od strane šabanki (stanovnice Šabanovog kraljevstva – N. B.) vratila nas je u rijaliti Srbija – arsenal nekolegijalnih uvreda, zatim nepristojnost, prostota i verbalna agresivnost ostavili su Pepeljugu bez teksta (što je, zapravo, u tom momentu bilo njeno najubojitije oružje). Nije Aleksandra napadnuta od ostalih članova žirija zato što je izrekla svoj stav već zato što je ona kao ličnost drugačija, različita od njih! Drugost i različitost u Srbiji nije poželjna. Dakle, nejaka srna nije imala šansu protiv čopora zlih vučica koje su oštrile zube na njenom blagom karakteru, senzibilnom estetskom ukusu, dostojanstvenoj mirnoći, ljudskoj toplini, građanskoj učtivosti i prefinjenosti manira. Vrhunac je nastao kada se Aleksandra, alias Pepeljuga, pozvala na poučan stav iz neke pročitane knjige. Tada je izbilo ono poznato: u Srbiji vam sve može biti oprošteno, ali kultura – nikada!

Jedna digresija: sve je podsetilo na Geringov urlik: „Kada čujem reč kultura, otkočim pištolj!“ Izrekao ju je revoltiran nečijom primedbom da nacistička vladavina sramoti nemačku kulturu pred svetom. Naravno, niko u našoj priči nije potegao pištolj, ali činom nedopustive nepristojnosti većinskog dela žirija (tiranija većine!), gledano u širem kontekstu, bačena je senka na bogatu kulturu i građansku tradiciju kojom Srbija raspolaže a koju oni ne razumeju. Glavna „mana“ vrednih dela iz kulturne riznice za ljude ovakvoga kova samo je u tome što su ona drugačija i različita od onih kojima se divi većinski deo Srbije. Sa delima koja nadaleko prevazilaze potrebe, senzibilitet i ukus Srbije koju predstavlja (uslovno rečeno) narodnjački deo žirija, Srbija može ponosno izaći u svet. Nije tu u pitanju žanr (u muzici i ma kojoj drugoj umetnosti) već suštinska vrednost i estetski domašaj samih dela.

Za kraj, vratimo se još jednom na priču. Čekajući neke bolje dane i nove kulturne modele koji će doprineti stvaranju civilizovanijih obrazaca ponašanja u zemlji Srbiji, Pepeljuga iz ove nemile priče, za početak, treba da izađe iz Pinkovog kraljevstva kiča. Jedino tako ona može očekivati da će se u nekoj narednoj bajci (istinski naprednoj Srbiji) pojaviti princ koji će pronaći njenu izgubljenu cipelicu i osnažiti joj veru u društvo u kome kultura i obrazovanje neće biti izloženi preziru i podsmehu.

Autor je sociolog kulture