Šaka jada i mudre vođe

Apriorno smo je odbacili kao izraz slepe mržnje. Nije se ni očekivalo da taksativno pobijamo jednu zlobno izrečenu uvredu, ali bi nam ipak bilo poučno da se, posle prvog šoka, zapitamo da li postoji bar neki detalj koji bi našem arogantnom mrzitelju dao za pravo.

Sigurno je da komšijski političar sa teškim bremenom svog srbolikog imena i prezimena nije imao u vidu brojčane odnose – još uvek je nas više nego njih. Možemo sami sebi zameriti što smo u Prvom svetskom ratu nemilice gubili živote i, poneti mitskim uzorima, opasno ugrozili svoju biološku supstanciju, utoliko pre što je, posle sedamdesetak godina, smisao tolikog žrtvovanja doveden u pitanje. No, to je daleka prošlost.

Mnogo nelagodnije nas opterećuje pizma s kojom smo iskoristili nemačku okupaciju da poletno i masovno ubijamo jedni druge. Po toj strasti međusobnog satiranja mogli bismo se porediti jedino sa Rusima u vreme Oktobarske revolucije. Nisu uvek radili puška i nož, već i potuljeno potkazivanje. Prijavljivali smo jedni druge Nemcima, a ni u vreme Informbiroa nisu svi dospeli na mermer zbog svog rusofilstva i ideološke zanesenosti, već i zbog zlobe, zavisti ili koristoljublja svojih bližnjih. Ali, prepustimo i taj period sudu istorije.

Ograničimo se na naše aktuelne probleme započete pre skoro tri decenije. Na političkoj pozornici sve vreme kolo vode isti glavni igrači (uz opravdano odsutne iz bioloških razloga), bilo da su na vlasti ili je ugrožavaju kao snažna opoziciona snaga, pa nam je ključno da razumemo kolika je njihova sposobnost predviđanja. Iz dalekovidosti koju su do sada pokazivali lako se naslućuju i njihovi budući dometi.

Kao poslovičan primer neshvatanja istorijskog trenutka uzima se naša „slepa mrlja“ za značaj pada Berlinskog zida: u vreme kada je u SSSR demontiran socijalizam, mi smo zgranutog Gorbačova u Beogradu „podučavali“ da taj sistem treba jačati. Mnogo su tragičnije ostale greške naših „mudrih vođa“ koje su učinile da se tokom devedesetih, kada je ceo svet doživljavao do tada neviđeni ekonomski prosperitet, mi društveno i ekonomski sunovraćujemo, tako da nam stepen ekonomske razvijenosti 1990. predstavlja teško ostvariv san u doglednoj budućnosti.

U prvom od četiri sramno planirana i izgubljena rata (suludo je bilo voditi ih) predali smo se Slovencima, „lukavo“ verujući da ćemo se potom lako obračunati sa Hrvatima. Nije tu došla do izražaja samo beskrajna geopolitička naivnost, jer je tada federacija prestala da postoji, pa je svim dezintegracionim snagama laknulo, već je ispoljena i čudovišna bezosećajnost prema 2.000 nenaoružanih mladića od kojih su slovenački lovci bar 50 likvidirali kao bespomoćnu divljač kada bi zbog gladi ili fizioloških potreba ispuzali iz tenkova. Jasno je bilo šta sledi i kakvi nas stratezi vode čim je načelnik Uprave bezbednosti JNA, umesto da završi kao veleizdajnik, poslat na televiziju da slavodobitno obnaroduje naš poraz.

Sigurno je da zapadnodrinski Srbi u očima Zapada predstavljaju geopolitičku anomaliju i da ne bi bili onako masovno i surovo proterivani iz Hrvatske da sa Rusima ne dele istu veru. I Srbija bi uživala bar neko razumevanje da nije bila smetnja izolaciji Rusije (naročito dok Rumunija i Bugarska nisu stupile u NATO). Međutim, mudrijom politikom mnoge nesreće su mogle da budu izbegnute. Oličenje Srbina, kao simbola zla, postao je Rade Šerbedžija, dok jurodivog pogleda, sa repovima retke masne kose, pokušava da digne u vazduh bečku operu ili preduzima neki još gnusniji masovni pomor.

Naše sadašnje vođe su se naknadno setile svojih zapadnih „prijatelja“, sa kojima su godinama delili osećanja neskrivenog međusobnog prezrenja. Mnogo je puzanja i poniženja bilo potrebno da se sa crne liste američkih neprijatelja stigne do poziva na molitveni doručak u Vašingtonu. Cena za ponovni dolazak na vlast, odnosno za neke ostanak na vlasti, bila je veća popustljivost u odnosu na prethodnike (posebno u odnosu na Kosovo).

Taj politički salto praćen je zaglušnom retorikom. Otužna su izvrtanja činjenica, prenemaganja i ničim potkrepljena samohvalisanja naših vođa, uporediva samo sa teatralnošću evropskih diktatora iz prethodne epohe ili njihovih današnjih latinoameričkih epigona. Okolnost da se i u Srbiji tako dobijaju politički poeni izraz je neotpornosti na manipulaciju znatnog dela populacije i ne uliva mnogo osnova za optimizam.

Bujica mladih i obrazovanih iseljenika iz ove političko-ekonomski neuspešne zemlje, započeta begom od regrutacije pre četvrt veka, nezaustavljivo se preliva preko naših granica, a nema naznaka da je vlasti stalo da je zaustavi ili, što je realnije, bar malo uspori. Nije reč samo o broju potencijalnih glasača nenaklonjenih režimima nespremnim na reforme, već i o izostalom blagotvornom uticaju na društveni razvoj te naše po svetu rasejane pameti.

Tako dolazimo i do suštine: vlast koja nipodaštava svoju elitu ne može nikome da donese dobra (osim samoj sebi, i to na kratke staze). Lako je moguće da će naš nekrunisani vladar najpre ostati upamćen u istoriji po svom shvatanju „najgluplje stvari“ koju je čuo, naime belodane istine da mu je najodaniji saradnik štedro plagirao svoju doktorsku tezu (na stranu, što ju je branio pred dva od pet članova komisije, pa je ona formalno i po tom osnovu nevažeća). I vladarev koalicioni pandan pokazivao je prezir prema istinskoj inteligenciji, a najradije je drugovao sa jeftinim prevarantom, rektorom privatnog univerziteta, kadrovskog uhleblja i rasadnika svoje partije.

U Srbiji još uvek ima puno pametnih i obrazovanih ljudi, uz to nadojenih istinskim patriotizmom. Vlast zabrinuta za sudbinu ovog unesrećivanog naroda morala bi da se zapita zašto su bezmalo svi oni „na drugoj strani“. Štaviše, morala bi da ih pridobije, ali ne nuđenjem privilegija, već osluškivanjem šta misle. To su ljudi koji su i tokom devedesetih kristalno jasno videli šta nam se sprema, pa bez sumnje i danas dalje i bolje sagledavaju budućnost.

Sreće nam nema dok programe razvoja ne zasnujemo na savetima umnih ljudi. Jedan od mnogih čije kritičke opaske poslednjih meseci teraju na uvažavanje je Vladimir Kostić, sticajem okolnosti i predsednik SANU. Vlasti su u njemu odmah prepoznale moguću opasnost kao konkurenta na predsedničkim izborima. To je rečit pokazatelj jaza između političara i inteligencije. Čak i BIA je mogla da dokuči iskrenost Kostićevih motiva, kome protokolarne obaveze i deljenje ordenja nisu životni izazov.

Autor je profesor univerziteta