Bivši državni čovek, idol Krle, u prekjučerašnjem je izdanju moje omiljene žutare Blica publikovao dušekorisnu kolumnu, zapravo potpuri citata iz maliciozno kritičkih tekstova o Zoranu Đinđiću objavljivanih u mesecima neposredno pred njegovo javno streljanje.
Autori tekstova – i prvo i drugosrbijanci, i levi i desni, tušta ih je i tma, da ih sad, uštede na karakterima radi, ne imenujem – isti su oni koji su docnije ne manje maliciozno osipali drvlje i kamenje na Borisa Tadića i huškali – ne svi, čast izuzecima – na glasanje belim listićima i crtanje čiča-Gliša, da bi kad su „srušili“ JexS-a, počeli da arlauču na čoveka čijem su usponu i te kako doprineli – na Oca Vučića.
Ne kažem ja da Đinđića nije trebalo kritikovati – i da, štaviše, za kritiku nije bilo materijala – ali pročitavši citate, koje sam zbog izbivanja iz zemlje propustio pravovremeno pročitati, stekao sam utisak da su kritičari bili mnogo maliciozniji, ciničniji i otrovniji prema Đinđiću nego danas prema Vučiću, Tadić je tu još ponajbolje prošao, mada se i on proveo kao bos po trnju. A i ako je vala.
Đinđić povremeno jeste povlačio nepopularne, brzoplete (i vaninstitucionalne) poteze, jeste svraćao kod Legije i drugih kriminalnih tipova, ali olako se ovde zaboravilo da su ti dilberi – uz sasluživanje Referendumskog Lopova – bili sila jača od slabašne, netom osvojene demokratije; tražio je Đinđić način da ih pacifikuje i uljuljka u deluzije svemoći dok im na kraju – i to bez kontrole nad vojskom, a sa policijom sumnjive lojalnosti – ne smrsi konce, što bi se svakako i dogodilo da gorepomenuti konce nisu smrsili njemu.
Vaistinu je trebalo biti muškarac/žena Ničeovog plamenog karaktera – ali bez Ničeove inteligencije – pa ne uvideti da se srpske Augijeve štale – koje su se sto i više godina punile balegom, ne samo Miloševićevom – ne mogu očistiti prekonoć, četkicom za zube i magičnom krpom, da je ljuta rana zahtevala ljutu travu, a da se klin morao izbijati klinom.
Uprkos svemu tome, svakom dobronamernom čoveku su Đinđićeva namera da Srbiju trgne iz letargije, očemerenosti i hipnotisanosti populizmom, morale biti očigledne. On je bio prvi (a kako stvari stoje i poslednji) srpski političar koji je uvideo da naš osnovni problem nisu – kako to postavlja zemljoradnička politička filozofija – teritorije, nego vreme, koje je s jedne strane bilo iscurelo, a s druge daleko odmaklo.
Đinđić je, nažalost, tu trku sa vremenom izgubio, a ja sve nešto mislim da je logično da eurointelektualci i intelektualke koji nisu prepoznali šta Đinđić zapravo radi i koji su – kritike Đinđića što se tiče – duvali u istu tikvu sa Šešeljom i ostatkom ovdašnjeg opskurantorluka, na kraju dobro upoznaju Vučića, a držim da će ga upoznati još bolje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
