U sredu ujutru vaseljenom je gromoglasno odjeknula vest da je na predsedničkim izborima u Americi pobedio Donald Tramp, što je – bar tako izveštavaju žutare – momentalno dovelo do pada akcija na svetskim berzama, globalnog ibretenija i sveopšte zabrinutosti.
Sad treba preživeti jedno mesec, mesec i po dana analitičarskog proseravanja i bulažnjenja pre nego što se stvari vrate u kolotečinu.
Ne znam samo čemu toliko ibretenije. Tramp, pre svega, nije nastupao kao autsajder – američka verzija Nikole Šećerovskog sa kojim, doduše, ima izvesnih sličnosti – izborna trka je od početka bila neizvesna, a svakako je imao i podršku moćne američke sive zone, ne manje moćne od one koju je imala Hilari Klinton. Čitam da su za Trampovu pobedu bili presudni glasovi sirotinje i manjina, čak i onih koje je novi američki predsednik ružio tokom kampanje, što znači da je mečka populizma zaigrala i pred vratima Amerike.
Ali američki populizam nije isto što i naš populizam. Čisto sumnjam da će se američka sirotinja nešto ovajditi od Trampovog predsednikovanja, kao što još čistije sumnjam da će Tramp napraviti bilo kakav radikalan zaokret u bilo kojoj oblasti, da će se na primer – kako vlažno snevaju ovdašnji rusofili – pobratimiti sa Rusijom. Drevni očevi Amerike, razložni i mudri svati, dobro su znali i prednosti i mane demokratija – možda su čak predvideli da će jednog dana u Belu kuću zasesti dilberi poput Regana i Trampa – pa su skrojili takav politički sistem koji raspolaže formalnim (a bogme i još efikasnijom neformalnim) mehanizmima za ograničavanje preterane predsedničke inventivnosti. Neformalnih mehanizama što se tiče, setimo se žalosne sudbine Kenedijevih koji su kukurikali pre svitanja.
Pomenuti sistem je – uprkos svim američkim previranjima, protivurečnostima i nestabilnostima – stabilan i uhodan, tako da je Trampu manevarski prostor u startu poprilično ograničen, a ne verujem da se on nešto naročito trudi da ga proširi.
Sada dolazimo do neizbežnog pitanja – a đe smo mi tune? U Srbiji se već mesecima – sa mnogo više žara nego u zabačenijim američkim državama – spekuliše i razmatra šta ćemo dobiti, a šta izgubiti ako pobedi Klintonova, a šta ako pobedi Tramp, koji je ovde – zašto li me to ne čudi – sve vreme bio favorit. Držim da je to – bar nas što se tiče, nismo mi svetske berze – potpuno svejedno, jer se američka spoljna politika ne menja sa promenom stanara u Beloj kući. Neke finese istina jesu moguće, ali njen magistralni tok – kakav god on bio – ostaje isti, tako da ćemo Trampovom pobedom dobiti isto ono što i američka sirotinja – šupalj Crven Ban do očiju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
