Sto dana, devedeset groša

To je bila baš zgodna prilika da Oco Vučić – ne obazirući se na opozicione primedbe da on „na vladi“ ne sedi sto dana nego pune četiri godine – održi prigodni solilokvij o postignutim uspesima i pravcima daljeg razvoja naše zemlje.

Svi ste, pretpostavljam, čuli (i videli) šta je premijer pričao – bilo je to nemoguće ne čuti i ne videti jer se prenosilo i na ringlama električnih šporeta novije generacije – pa se stoga neću upuštati u sitna crevca, nego ću se zadržati na jednom detalju – na Ocovoj obznani da se bespravna gradnja ex-muftije Zukorlića ne ruši, kako zakon nalaže, nego da se to pitanje odgurne pod tepih.

Motivi te odluke na prvi su pogled, i plemeniti i državnički jer bi ko biva – ako bi se državni rušilački odredi pojavili pred Zukorlićevom građevinom – u Novom Pazaru nastalo krvoproliće, što uopšte nije isključeno, ali na tu odluku zli jezici će bezbeli imati raznorazna zakeranja.

Zašto država Srbija, na primer – mogli bi zli jezici reći – ne primeni metodu već oprobanu u Savamali – nenajavljeno rušenje u gluvo doba noći, što je postupak koji bi Zukorlićeve pristalice – kad ujutru vide ruševinu – stavio pred svršen (srušen) čin.

S druge strane, dobronamerniji jezici bi mogli reći da ne bi ni bilo pristojno da država, koja već godinama okleva da sruši bespravne Nikolića vikendice – da možda i tu ne preti opasnost od nekog krvoprolića – ruši bespravne objekte inoveraca i manjina. Što, opet, razložno je pretpostaviti, lako može dati krila drugim inoplemenicima i inovercima da zidaju kako im i gde im dune i da se, kad im se zapreti bagerima, pozovu na nacionalnu, rasnu i versku diskriminaciju. I pročaja.

Sve gorepomenuto ostavlja mučan utisak provizornosti, razvaljenosti i nedovršenosti srpske države koja sopstvene zakone primenjuje od slučaja do slučaja, umesto da nađe načina da „slučajeve“ – ma ko oni bili – privede poznaniju prava i najpre milom, a ako zatreba i silom, natera da se podvrgnu zakonima, koji, znamo to, uopšte ne prijaju ovdašnjim mentalitetima. Srećna je, međutim, okolnost što se rupe državne razvaljenosti i nedovršenosti mogu nadoknaditi mentalitetskim guranjem pod tepih, zatvaranjem očiju, govorancijama, maštom, laganjem i mašćenjem, kao u slučaju kada je lažna država Kosovo onomad dobila pravi međunarodni pozivni broj i kada su tu stvar ovdašnji vejači ovejane suštine predstavili tako da sada Srbija ima dva međunarodna pozivna broja. Pa sad nek Hrvati puknu od muke.