Upodobljavanje

Nisu ta vremena bila neko zlatno doba – zlatnog doba nikada i nigde, a naročito u Srbiji, nije bilo – ali se ipak znao neki red, pa je posledično u blaženopočivšem SFRJotu postojala „komisija za šund“ koja je strogo ali pravedno presuđivala šta je od muzičkog i pročeg umetničkog materijala podobno za publikovanje, a šta treba da podlegne oporezivanju.

Porez na šund, da, da, i to je postojalo, i to me je navelo na pomisao da bi se – kada bi taj porez počem bio ponovo razrezan – srpska državna kasa napunila do vrha – mogli bi se očas posla kupiti novi MIG-ovi za keš – ali odmah potom mi sinu kontrapomisao da od toga neće biti ništa jer bi najveći porez morali da plate upravo oni koji bi ga razrezali – dakle, državnici, poslanici i ostala divna politička stvorenja, a vi sad nagađajte zašto.

Piše Boža da je nekadašnja štancovaonica karasevdaha i krmećaka, Diskos iz srpskog Nešvila, Župe Aleksandrovačke, odavno nestala sa lica ovoga sveta, ali da je njenu „prosvetiteljsku“ ulogu preuzeo (para)državni PGP, koji je vaktile – i to ne bez razloga – slovio kao etalon dobrog ukusa. I to je naš problem. Nije, dakle, problem bio Diskos – naprotiv, bio je on neka vrsta rezervata – problem je nastao kada se najpre PGP, a potom i sve ostalo – pretvorilo u Diskos.

Kao što je Jeleni Lengold, citiranoj u Božinoj kolumni, bilo mučno posmatrati Mustafu Nadarevića kako se krevelji u nekoj imbecilnoj post-ex-yu seriji, a istovremeno se prisećati njegovih maestralnih uloga u Glembajevima, tako je i meni bilo (i biva) tugaljivo gledati sjajne glumce u situacijama kada ispijaju reklamne kafe sa Deda Mrazevima i irvasima, mada ni Mustafi ni ostalim glumcima ništa ne zameram jer je po svemu sudeći nastupilo vreme vladavine rulje i njenog jednostavnog pravila – ili ćeš da prihvatiš naš ukus, naše stavove ili nećeš da živiš, a ako nekim čudom preživiš, potrudićemo se da živiš teško.

Uverio se u to Boža kada je otišao u poštu da podnese zahtev za izdavanje nove zdravstvene knjižice – kao što je to i moja malenkost nedavno učinila – i kada je na pitanje službenice PTT hoće li da mu knjižica bude na ćirilici ili na latinici rekao da mu je svejedno. Nije to promaklo nekom đilkošu iz reda pred šalterom koji je autoritativno viknuo, šta viknuo, naredio – ćirilicom, nisi valjda ustaša. Ja sam se pak prisetio da meni službenica nije ni postavila takvo pitanje. Verovatno da me ne dovodi u iskušenje.