Šareni vozovi

Meni je od početka bilo jasno da taj voz nikad neće preći kosovsku administrativnu granicu: poslati vagone ukrašene motivima srpske kulturne baštine na Kosovo, posle svega što se desilo tokom devedesetih godina, predstavlja čistu i jeftinu provokaciju. I na to nema potrebe da se troše reči. Meni je ipak bilo žao, ali ne zato što voz nije stigao na konačnu destinaciju nego zbog činjenice da su političari i državni zvaničnici koji su se ukrcali u Beogradu izašli već u Topčideru: očekivao sam da će i oni nastaviti sa putnicima do Kosovske Mitrovice, ili do Raške, svejedno: možda bi tada konačno postali svesni muka na koje su osuđeni srpski putnici kada putuju vozom.

Naime, prava, tragična vest nije da voz iz Beograda nije stigao do Kosova – dok je redovni voz iz Kraljeva normalno stigao; možda zato što služi za prevoz putnika a ne za političku provokaciju – nego da je na deonici od Mladenovca do Lapova, kad je od putničkog postao „brzi“ voz, putovao brzinom od čak 50 kilometara na sat, kao što je napisao korespondent „Danasa“. Železnice Srbije su nažalost simbol katastrofalnog stanja u kom se nalaze skoro sva državna preduzeća. U Evropi se vozovi obično kreću brzinom od 150-200 km na sat… Cela priča o vozu za Kosovo postala je i simbol bolesti od koje pati srpska politika (i najveći deo srpskog društva) a to je infantilizam. Da bi dobile neki politički poen u skorije vreme, srpske vlasti se igraju šarenim vozovima, baš kao deca u vrtiću. I na isti naivan način provociraju protivnika, da bi se onda žalili vaspitačici da je provocirani „protiv nas i očigledno hoće rat“. Ovakve igre su zastarele, srpski političari i društvo ne mogu više da dozvole sebi luksuz ovakvog infantilizma.

Vreme je da srpski političari, zajedno sa intelektualcima, pokrenu iskrenu i duboku raspravu o onome što se desilo na Kosovu tokom devedesetih, o pogromu Albanaca koji je doveo do katastrofalnog rata i NATO bombardovanja Srbije, o srpskoj odgovornosti u svim ratovima devedesetih (naravno da je odgovornost i na drugima, ali je vreme da svaka država na ovim prostorima počne da misli i na svoju krivicu, a ne samo na tuđu). Ovakav proces mora da počne sada, odmah. Infantilizam srpske politike (koji se odnosi i na snage koje su danas na vlasti kao i na opoziciju) sprečava mutnu prošlost Srbije da postane istorija, to jest, da se istorijska zbivanja posmatraju kao složene posledice društveno-političkih situacija a ne kao mitovi. Kada Srbija bude napravila ovakav korak, počeće i proces modernizacije države, otvoriće se mogućnost iskrene saradnje među državama bivše Jugoslavije i vozovi će stvarno povezivati Beograd i Kosovo – u korist građana koji imaju potrebu da tamo putuju, a ne u korist neke pukle i ostarele ideologije. Modernizacija bi dovela do nove renesanse srpskog društva, koju ovaj „srbizirani“ stranac očekuje sa nestrpljenjem, što bi značilo i sredstva da se izgrade pruge po kojima će se vozovi kretati brže od 50 kilometara na sat, nove škole, fakulteti bi postali stvarno kompetitivni, bolnice bi konačno pružale pravu i odgovarajuću negu bolesnicima. Modernizacija nosi sa sobom i racionalizaciju ekonomskih resursa. Neka proces modernizacije i raščišćavanja prošlosti počne u parlamentu i učionicama srpskih univerziteta, neka ga pokrenu intelektualci zajedno sa najnaprednijim delom srpske političke klase, ako postoji. Da bi modernizacija obuhvatila sve slojeve društva potrebno je obrazovanje građana, a tu je uloga škole veoma važna: u modernim društvima nema mesta za nepismene i funkcionalno nepismene ljude; svi bi morali da umeju da čitaju, i to ne samo knjige nego i realnost i složenost globalnog sveta u kom živimo. Samo onaj ko nije obrazovan veruje u mitove i slavnu prošlost koja ne postoji.

Što se tiče Srba na Kosovu, jedini model koji bi možda garantovao njihov ostanak/život na tom prostoru je, po meni, „istarski model“. Italijani i Hrvati, koji su posle Drugog svetskog rata bili duboko podeljeni, od početka devedesetih su razvili (zahvaljujući kulturi!) zajednički istarski identitet i osnovali „Istarski demokratski sabor“, zajedničku političku partiju koja je još uvek na vlasti. Vozovi i autobusi koji svakodnevno povezuju Zagreb, Pulu i Trst su normalna stvar i o njima niko ne priča po novinama.

Autor je docent na Filološkom fakultetu u Novom Sadu