Žene

U kojoj se, Deklaraciji, nalazi i pravo na revoluciju.

Tomas Pejn donosi ideje Deklaracije u Evropu, u Pariz, i one su sastavni deo Francuske revolucije 1789. (to ćemo čuti i u drami, zanosnoj, „Dantonova smrt“, mladića Georga Bihera). Sloboda, bratstvo, jednakost.

Nakon Drugog svetskog rata Ujedinjene nacije donose deklaraciju o Univerzalnim ljudskim pravima.

Od tada je prošlo sedamdeset godina. Jedan od članova „Inicijative za Nemačku“ izjavio je kako Nemačka mora da revidira svoj odnos prema sećanju i prošlosti (Holokaust) za sto osamdeset stepeni. Kažnjen je ukorom, nije izbačen. (Sastanak desničarskih partija Francuske, Holandije i Nemačke, njihovih liderki i lidera, čelnika).

Pokušavam da citiram šta su sve žene, individue, ličnosti izgovarale ne „Ženskom maršu“ u Vašingtonu, NJujorku, Bostonu, St. Luisu, Londonu, a i u Beogradu, 21. januara, na dan inauguracije predsednika SAD Donalda Trampa. „Mi, žene, aktivistkinje, feministkinje iz Srbije, solidarno sa sestrama iz SAD, izlazimo na ulice jer ne želimo da budemo neme svedokinje vremena u kome se novi predsednik vodeće svetske sile priprema da primeni nasilno seksističku, ženomrzačku, homofobnu, ksenofobičnu, rasističku ideologiju koju je zastupao tokom čitave kampanje. Suočeni sa ovim signalima poslatim svim ženama i muškarcima progresivnih stavova širom sveta, organizujemo Ženski marš protiv fašizma u Beogradu.“ Ova participacija Maršu žena u SAD zabeležena je kao deseta fotografija u NJujork tajmsu, ali je kod nas zastupljena bila samo na N1 televiziji, jer protesti nisu deo ovdašnje politike, sem kada vlast protestuje protiv „netolerantnih“, i onih koji „nisu po zakonu“, „prekršaj zakona o slobodi javnog govora“, te su tako prebijene aktivistkinje i aktivisti „Inicijative mladih za ljudska prava“ prilikom „uznemiravanja“ promocije knjige nikog drugog do Šljivančanina. „Građanska dužnost je da iskažemo neslaganje sa činjenicom da ratni zločinac dobija javni prostor.“ (Anita Matić, direktorka Inicijative mladih za ljudska prava).

Tako se, ne govoreći i o našem skupu, još jednom izostalo biti „Beograd je svet“.

„Prava žena su ljudska prava“, bila bi objedinjujuća izrika, uzvik i parola „Marša žena“ u SAD. „Mi smo Amerika.“ „Ženama se ne može učiniti sve što hoćete.“ Protiv terora straha i nasilja. Radne nejednakosti, socijalne nejednakosti, političke, klasne, rasne.

U istom danu, bez partija i organizacija, na tri kontinenta, u gradovima Amerike, u Berlinu, Parizu, Barseloni, gradovima Evrope i u Australiji, u Sidneju odvijao se globalni protest žena, internacionalni, protiv zidova, protiv tiranije i tirana, marš žena za čovečanstvo.

Kako je to izrekao ministar spoljnih poslova Nemačke, počeo je burni dvadeset i prvi vek.

Ma, fantastično je bilo gledati te prizore oslobođenja, slušati govore i ispovesti svedokinja Trampove karijere. Artikulisane, jake, smele, efektne, direktne.

Sloboda, bratstvo, jednakost.

Naravno da imate asocijaciju na „Lisistratu“, no istovremeno bila je to i demonstracija restauracije demokratije, ulice i trgovi kojim bili nalik polisu gde je i rađana. Žene, „veštice“, „prestupnice“, „nepogodne“, „neprilagođene“, „I am nasty“, staju naspram „dobrih vila“ pristajućih uz inaugurisanog predsednika i muškarce toga tipa, zapravo jednog sistema „vrednosti“ koji gledate i slušate kako u SAD tako i kod nas, po tome je svakako „Beograd svet“. Po jakim muškarcima i „dobrim vilama“. Po liderima i pratiljama.

Sve su one svoje bile, po tekstu, načinu govora, kretnji, izravnosti i „estetici otpora“, prirodno kovrdžavim kosama, pravu na sebe i oko sebe, po zainteresovanosti za opšte dobro.

Šta bi drugo svaki Donald Tramp rekao, na Tviteru, da ih je bilo malo, da nije tačno da su stotine hiljada žena marširale, da ih nije bilo u Poljskoj i pola miliona da brane pravo na raspolaganje sopstvenom dušom i sopstvenim telom, da to što se vidi na ulicama, idu žene, skupljaju se, slivaju, tek je neznatan deo nacije koja uzvikuje, mi smo narod. I da, naravno, „nepodobni novinari“ i „izdajnici“ lažu (rečnik i način govora jedinstveni su kod svih koji uzvikuju „Narod i država to sam ja“. „I tačka“). I „prošli put ih je bilo više“…

Pa šta, „svako čudo za tri dana“, „sve će to da legne na rudu“, šta je ostalo od „okupiraj Volstrit“, „šta je ostalo od svih pobuna“, „većina nije za to“, „većina su normalni ljudi“, „većina hoće da preživi“, i „baš me briga za imigrante“, „žute“, „crne“, gejove…“, „imam porodicu“, „imam decu“…

Decu, o čijoj budućnosti vodim računa tako što se prilikom glasanja opredeljujem za one koji su mi odmah i sada dali flašu ulja i pet hiljada, i obećali da će biti bolje, sa flašom ulja i pet hiljada.

Mora da su sve one plaćene po pedeset dolara na sat, sve stotine hiljada žena, potplaćene su da se bune protiv Trampa, izabranog predsednika. Kao i Erdogan, i „sve je to po zakonu“. Uključujući i ljudsko pravo na revoluciju.

Malo ih je malo, nije to većina. Pridružićemo im se kada budu većina, „kritična masa“. Ali kako će do „kritične mase“ i većine doći ako se zakera svakom naponu promene. „Nisu politički artikulisani“, „previše su politizovani“, „pada kiša“, „hladno je“; ima mnogo izvinjavajućih razloga razloga da se ostane kod kuće. I onaj krucijalni – „Prvo da vidim šta će da bude, kuda to vodi, ko će još doći, jer ništa ne mogu ja sam.“

Gledajući „Marš žena“ 21. januara setila sam se naravno Vudstoka 1969. i četiri stotine hiljada ljudi, mnogih svojih prijatelja živih i onih kojih više nema. I parole „Crvene devojke svakog dana sve lepše“. I Anđele Dejvis, i DŽenis DŽoplin, i DŽoan Baez.

I topline Lepe Mlađenović kada kaže „Podržavam, podržavam“. Konačno „Marš žena“ je čin prijateljstva i ljubavi, solidarnosti. Žene su se skupile da kažu „Ne“. I „Neću“. „A šta hoćete?“. Slobodu, bratstvo i jednakost.

Držimo da su istine same po sebi očigledne, da su svi ljudi stvoreni jednakim.

I da je oduševljenje pozivanjem na očigledno ostvarivanje sreće. Srećne žene protiv nesreće. Lepota protiv ružnoće. Zdravlje protiv bolesti. Bio je to dan koji se pamti, malo li je. Marš žena na početku novog milenijuma.