Moć navike

A biva da odleti i pokoja glava, kao što je vaktile odletela Čaušeskuu i njegovoj supruzi Jovanki.

Pretpostavljam da ste već dokonali da je naša današnja kolumna (delimično) posvećena višednevnim masovnim demonstracijama u Bukureštu koje su izbile kada je rumunska vlada pokušala da pod okriljem noći proturi zakon o dekriminalizaciji korupcije. Da je zakon prošao – kao što, zahvaljujući demonstracijama, nije – političarske muljavine, prevare, krađe i otimačine do iznosa od nekih 44.000 evra, ako sam dobro čuo, ubuduće ne bi bile kažnjive.

Koliko pamtim – a možda mi je nešto i promaklo – bio je to prvi pokušaj u istoriji ovoga guravog sveta (ili bar Evrope) da se zločin zakonom zaštiti, koji ovoga puta nije prošao, što uopšte ne znači da sledeći put neće proći. E sad, bukureštanske demonstracije su mi dvostruko drage, ponajpre iz niskih pobuda – zato što je Rumunija od nas preuzela žutu majicu u disciplini pravljenja sranja – a potom zato što su rumunsku vladu naterale da podvije repić, jer da je nisu naterale, da je korupcija dekriminalizovana u Rumuniji, nisam siguran da slična ideja – po principu pravoslavnih spojenih sudova – ne bi pala na pamet i Vladi Srbije, kao što sam siguran da bi se – kada bi Vlada Srbije nameračila da taj naum sprovede u delo – na beogradskim ulicama okupilo najviše dve-tri hiljade demonstranata, a možda ni toliko.

Da li napred rečeno znači da smo mi, Srblji, blagonakloniji prema ozakonjenju korupcije od Rumuna. Uopšte ne. To samo znači da mi Srblji – za razliku od Rumuna – nemamo pravu opoziciju, koja doduše postoji, ali isključivo u teoriji i na papiru. Već smo ovde u više navrata govorili o tome da je u Srbiji jedina (suštinska, ne kozmetička) razlika između vlasti i opozicije to što opozicija (privremeno) nije na vlasti, a vlast (privremeno) jeste i da se – ako ćemo pošteno – i vlasti i opoziciji interesi poklapaju, pa zašto bi se onda opozicija koja će se, ako bog da, sutra-prekosutra vratiti na vlast, upuštala u mučan posao organizovanja masovnih demonstracija protiv sumanutih zakona od kojih će u budućnosti imati samo koristi. Ne znam šta bih više suvislo rekao na ovu temu, pa ću reč dati Žozefu de Mestru, a vi, đuturumi, ako nešto utuvite, biće dobro, a ako ne utuvite – gore ne može biti. „Srećni su narodi – piše De Mestr – o kojima se ne govori“. Politička sreća, baš kao i porodična, nije u buci; sreća je čedo mira, spokoja i poštovanja starih pravila vlasti i načela koja zakone preobraćaju u navike.