Krug/soba/večnost (7)

Odmah potom silazimo na sportski teren, u Bermudski trougao bacališta na kome Lina prebacuje granicu njenih i Paraušićevih snova – 18,32 metra, doduše uz malo preterivanja i sudijske pristrasnosti – koji bi verovatno bili krunisani zlatnom medaljom na Prvenstvu Jugoslavije, a u dogledno vreme (verovatno) i srećnim brakom da Paraušić – iz najboljih pobuda nije Lini dao da popije neku drogu – koja poboljšava mišićne performanse – a da nalaz doping kontrole (eto do čega dovode novotarije u sportu) prilikom analize Linine mokraće nije bio pozitivan, što je još jedan od Vukovićevih nenametljivih dokaza da „pozitivno“ ne mora uvek – kako se uobičjali smatrati – biti nešto dobro, kakvo crno dobro – atletski miting se u momentu pretvorio u košmar, sportsko popodne u noćnu moru. Pukla je bruka. Čulo se do u Gluhi do. Lina u očajanju – kako da ocu izađe pred oči kad cijela Glavi Zete bruji da se dopingovala – izlaz pronalazi u samoubistvu vešanjem koje će, na vrat nanos, izvršiti u WC-u svlačionice atletskog kluba, vezujući konopac za preskakanje, za vodovodnu cev. Težište joj je, piše Vuković, vrsni poznavalac paučinaste anatomije, književnih junaka pomereno nadole, a niz već hladan, grčem raširen list, sporo krivudaju još mlake poslednje kapi mokraće. Nemaju snage: neće moći da stignu do jarko lakiranih nožnih nokata čija bi lakoća – ja bih tu, zastade i dometnu Raičević, sitničav u pitanjima leksike, radije napisao glatkoća, shvatićeš zašto, ali ko sam ja da ispravljam Vukovića – mogla da im dadne ubrzanje nužno za odvajanje od tela koje je mrtvo, da mrtvije ne može biti. Sledi epilog, jedini moguć, reče Raičević. Paraušićevo samoubistvo – ali ne vešanjem, nije to za muškarce – nego metkom iz livora (duga devetka) ispaljenim u razjapljeno ždrelo. Zahvaljujući uvodnom citatu iz udžbenika „Sudska medicina“ to će – tako se Vuković izrazio – biti čist posao. U nameri da izbegne sramotu posmrtne defekacije, Paraušić pribegava oprobanom (auto)fašističkom metodu intestinalnog (i svakog drugog) pročišćenja – ispija pola litra ricinusa jer zna da je – citiram doslovce kraj Vukovićeve priče, reče Raičević donekle povišenim tonom – onaj silni smrad nad stratištima i ratištima posledica koncentracije mnoštva smrti, a ne hitrog raspadanja telesa, kako smatraju laici. Valja čist ući u veseli svet mrtvaca. Fiction! Faction! Fucktion! Kratko i jasno, reče Raičević, da bi odmah potom – uzimajući mi reč iz usta – rekao da je Vuković bio od onih pisaca – krajnje retkih – za koje je Oldus Haksli rekao da su izabrali da neizbežnim paradoksima dodaju namerne i proračunate enormnosti jezika – teške izreke, preuveličavanja, ironične ili humoristične ekstravagancije smišljene da izbace čitaoca iz onog samozadovoljstva koje je prvobitni greh intelekta.