Krug/soba/ večnost (8)

Sve što radimo radimo da bismo bili intelektualno zadovoljni, a nikada nismo intelektuačno zadovoljni, daleko od toga, iz dana u dan smo sve intelektualno nezadovoljniji, navešću ti jedan naoko beznačajan primer – dok se, recimo, Podgorica zvanično zvala Titograd, rekoh, nisam voleo to ime, izazivalo mi je duboko intelektualno nezadovoljstvo, pa sam Titograd (nezvanično, u neprisustvu milicije i članova partije) zvao Podgorica, onoga, međutim, momenta kada je – zajedno sa mnogim drugim jugoslovenskim gradovima – Podgorica otfikarila Tita iz imena grada i vratila svoje staro ime, počeo sam je zvati Titograd, jer sam u Titogradu – a ne u Podgorici – upoznao Vukovića i u Titogradu, a ne u Podgorici, proveo beskrajne sate i sate u ćutljivim druženjima sa njim, mada nam – ruku na srce – ni u potonjoj Podgorici nije bilo loše. Nigde nama, u stvari, nije bilo loše jer je Vuković – budući da nije stremio intelektualnom samozadovoljstvu (i ne samo da mu nije stremio nego je od njega bežao kao đavo od krsta) – širio koncentrične krugove duhovnog spokoja desetinama, možda i stotinama kilometara oko sebe, delovalo je to nadaleko, na tajanstven način mirilo zavađena bratstva, postepeno iskorenjivalo krvnu osvetu – što se u Pobjedi pogrešno pripisivalo napretku ljudske svesti u socijalističkoj Jugoslaviji (videćemo mi taj napredak i tu svest, tamo, početkom devedesetih) – i (često mada ne uvek) sprečavalo ponoćna krvoprolića po titogradskim rakijašnicama. Svako ko je makar površno poznavao Vukovića reći će – rekoh – da je Vuković bio introvertan – što je nesporno – ali nije on bio introvertan u školskopsihološkom smislu da se povlačio u sebe zbog neprilagođenosti ili zaplašenosti svetom, ne, on je bio introvertan zato što je shvatio – kada i kako, to ne znam – da u spoljašnjem svetu nema ničega vrednog ekstroverzije, za razliku od mene koji sam bio introvertan silom prilika, zato što nisam imao dovoljno para da budem ekstrovertan. Vuković, samorazumljivo, nije bio ni radoznao i zato su mi se ljudi, stvari i događaji – koje ne trpe nasrtljivce – sami razotkrivali i poveravali mu svoje tajne skrivene u najdubljim revirima jezika. Hajde da promenimo temu, predložih Raičeviću, Raičević se saglasi sa predlogom, ali temu ne promenismo. Kada se govori o Vukoviću, nemoguće je menjati temu.